Naša književnost

Повратак 343

— Ти знаш, Грујо — поче Јулка сједајући крај човјека на клупу — како смо нас двоје прије живили и како смо се добро слагали. Нит сам ја шта крила од тебе, ни ти од мене, је ли тако билог

Он климну главом и уздахну.

— По души ми реци — продужи тишим гласом жена — што не дође кући одма" по свршетку ратаг Што остаде толико тамо

— Умир'о сам за својом земљом, за тобом и Вуканом, али тамо

"су ми неки причали да ћу бити стријељан чим пријеђем границу.

Јулка се насмија.

Малоприје, кад је Грујо прилазио кревету, примјетила је да он рамље на лијеву ногу. На питање шта му се десило исприча јој да је посљедњих мјесеци био у једном логору за расељена лица у Аустрији. Своју одлуку да се врати у домовину ником није казивао, али једне вечери неко му је ипак зарио нож у лијеву бутину. У Марибору му је савјетовано да остане у болници, али њему се журило

"кући. Чувши његову причу, Јулка се диже с клупе, уклони празну таву испред њега и онако боса замишљено се усхода по соби.

— Дај да ти рану видим и завијем.

Лаке руке, ситна и окретна као чигра, она је вјешто и брзо, попут праве болничарке, обавила посао. С ране изнад кољена скинула је прљав завој, затим је палцима исциједила, испрала ракијом и завила меком жутом марамом која је мирисала на чистоћу и стајаћу рубенину. Наслоњен леђима на зид, Грујо је лако поднио притисак њених прстију и дјеловање ракије на рану, али сам осјећај да то баш Јулка ради и да ту на кревету спава њихово дијете с траговима јабука око уста пунио му 1е очи сузама н наводио га на ријечи које је изговарао као у сну или у бунилу:

— Бјежи од маказа к'о ђаво од крста. Бјежи...

Јулка није имала ни мушко одијело ни чисто рубље да му да

га преобуку. Савјетовала га је да одмах легне, али он је то одбио

и пришао шпорету да се капут и панталоне на њему још мало присуше. Љуљајући се као пијан постојао је мало пушећи се поред ватре и онда главом показао жени, која је почела да спрема постељу, да не жели да коначи у кући.

— Љето је, љепше ће ми бити на штали. Лежаћу на тавану све док ми се рана не примири, а ти немој свијету ништа говорити. Долазиће, неће ми дати мира...

— Зар да се од свог народа кријеш»

— Немој, Јуло, да се одма' на ме љутиш. Добро, све ћу ти казали: бојим се да ми ова власт у селу неће опростити. Него ти прво