Naša književnost

а чега аи теветенњере сар ренета име тинн

падини види

Јаков Игњатовић А - а 393

Од овог појма лопоте у коме има доста сировости није се умео одвојити. Када је требало описати лепоту типа који је изнад лепоте ових једрих мајсторица он се служио описима који су блиски народној поезији. Личности Јакова Игњатовића не памте се по физичком изгледу. То долази и одатле што када читамо књижевне радове Јакова Игњатовића увек имамо утисак да он усмено при“ поведа, а да то одмах непосредно писмено преноси на хартију.

Када би једнострано загледали у стил Игњатовића, изгледао би нам неписмен. Он заиста није имао солидности у знању језика, па ни у знању синтаксе и граматике. Утицало је на то његово школовање на мађарском језику и његова небрижљивост у раду и то што је доцкан прихватио Вуков правопис. Но не може се рећи да он није имао стила. Напротив његов стил је особен, веома живи одликује се духом који има основа у народном животу. Реченице су му кратке, испуњене живахношћу духа. Он често употреби глагол у садашњем времену, врло често му је реченица састављена од три или четири речи. У таквом склопу духовитости блесну оштрином афоризма, а причање постане непосредно. Читалац постане слушалац, као да је писац ту уз њега присутан. Игњатовићево приповедање, није дакле оно епско, које хвата изражавањем мисли осећања и слика, далеко у ширину. У Игњатовићевом приповедању има много конкретности, живе пластичности.

Натурализам кога има у знатној мери у делима Јакова Игњатовића није идеолошког значења. Он је садржан у начину излагања, у многим описима у којима се износе појединости неважне за целину и за садржину. Игњатовић је волео опширно да прича и да у причању изнесе све што му на ум падне. Узимао је из живота сиров материјал. Много пута није га уметнички прерађивао и такав материјал је за књижевност изгубљен: Приговарало се да су му сен описи свели на гозбе, пијанке и игранке, да је као писац ишао са јуратског на трговачки, а са овог на занатлиски бал, да је сву пажњу и фантазију посветио јелу и пићу. Претерало се у таквим приговарима, али заиста и Игњатовић није имао мере у прикази вању овакве материје. Због тога има у његовом приповедању много понављања, баналних и потпуно прозаичних места, много страница које немају никакве књижевне вредности. Игњатовић није имао реда у приповедању, неке сигурне развојне линије у излагању тематике. Његов књижевни рад је често био стихијски. По нека личност водила га је путем којим је она ишла, може се рећи нагонски, тако да је композиција дела Јакова Игњатовића имала у себи нечег