Naša književnost

Хроника 403

ПЦ.

У Нушићевим делима писаним за време старе Југославије не може се наћи напета борба, не сукобљавају се различита схватања и уверења, различите идеологије, а најмање се поставља сукоб појединаца са различитих класних позиција. Личности већином нису сложене и снажне ин_ дивидуалности и ретко релују неочекивано и непредвиђено, то су безобличне и прилично банализоване личности србијанског, скоројевићског буржоаског друштва (Ожалошћена породица), у коме су човек и средина видљиво срасли једно у друго. Он даје галерију типова унутар те средине, обухваћених само њоме. С тога што појединци нису у исти мах претставници различитих и пре свега супротних класа и слојева, што не одржавају и собом не проносе сукобе крупних класних тенденција Нушићево сликање стварности старе Југославије нужно је једнострано и непотпуно. Нушић је имао пред собом граЂанско друштво коме је свакодневни живот непосредно и неувијено утиснуо свој жиг; разноврсна политичка пеливанства, пословне подвале, разна подтетања и интриге, то су редовни поступци разних Агатона. При томе Агатон је обична, ни мало чудна и још мање изобличавана појава те средине, шга више и он сам је довољно свестан да се његови поступци отворено толеришу. Уопште, нарочито у Београду, однос између друштвене праксе и друштвене идеологије био до крајности упрошћен. Друштвена идеологија није ни много улепшала, ни идеализовала, ни мистификовала друштвену стварност, а поготово не религиозним делом и мистиком. Типично је што Нушић У „Покојнику“ доводи бога у непосредну везу са шољама за црну кафу: ко не верује у шољу, не верује у бога. Више случајно, скоро зачкољицом, он указује на баналност идеолошких обмана, илузије и лажи, на то да рели– гиозне, филозофске, научне и културне творевине не откривају прави карактер капиталистичког друштва. 5

Нушић је тешко могао у таквој средини уочити битне разлике међу људима, јер му се увек натурала њихова сличност, па чак и истоветност. Психологија сваке личности прожета је капиталистичком свешћу, карактери су у потпуности сагласни условима, услови исти у суштини. Све се одвија У сличним ситуацијама кроз један процес: поседовати новац и власт, уживати и владати без обзира према средини, до самилости према појединцу. Гамижу тако у буржоаској стварности небројене личности, из ње, као омаЂијане не могу изаћи, у Њој живе своје ситне, безбојне и недостојне животе. Све је то дубоко песимистично. Човек капиталистичког друштва очишћен од идеолошке идеализације, разголићен и сведен на своју голу условљеност.

Обично дотле допире Нушићева критика тот друштва. Она није јасно исказана, али се намећу такви закључци из материјала који је он дао. У „Покојнику“ иде даље од те границе. у

Садржај „Покојника“ такође говори да је све потпуно обухваћено друштвом, (али изузев Павла Марића) па ипак личности су некако живнуле, почеле су се диференциргти, добиле свој језик, тон, психологију. Уместо сличних и безобличних појединаца, уместо људи истог нивоа, који увек полазе са исте платформе, одједном се долази до напете фабуле и — ло ретке прилике да се прикаже неки изузетан човек. Тај изузетни човек изузетан је у толико што ипак делује неочекивано, резгује друкчије него остали. Али не само то, механизам расплета, министров брат, полицијски

а ено)