Naša književnost

СА РК Уа а А Ра ИЕ

402 Књижевност

научник, у приватном животу је исто тако утонуо у истраживања и њему запоставио комотан, безбрижан лични живот. Своју жену, околину и целу стварност у којој живи он не познаје довољно, јер се умногоме прилично изоловао од њих. Да је био амбициозан послован човек, да је правио послове, згртао паре, да је стално боравио у отменом грађанском друштву, да се удварао женама, картао и коцкао, њиме би овладала њихова мерила и схватања и он би — довољно обложен цинизмом и аморалношћу своје средине — „нормално“ реаговао на све што се догађа око њега, Овако, пошто не гледа „трезвено“ на живот, он се изненађује и доживљава тешке ИК због жениног неверства, а запрепашћује га. „толико неваљалство“ најближе околине.

Такав судар са стварношћу могао му је послужити да је ЕМ упозна, да се стави у реалнији однос према њој. Увређен, разочаран, неспреман за отпор и збуњен — слично песницима који се затварају у куле од слоноваче и ограђују од друштвене праксе — и он се повлачи од њене оштрице капи– тулантском тежњом да се осами, да некуда побегне. Трагедија Павла Марећа лежала је у томе што је он озбиљно. веровао у идеализоване појмове грађанског друштва о правди, суду и држави, љубави, поштењу и верности, што је претпостављао да су то редовна својства друштва и човека, Када се то почело сурово демантовати, он полаже оружје али на особен начин, негира стварност а не бори се против ње.

Спасоје Благојевић се релативно лако ратосиљао свог противника. Пре свега, постојао је готов критеријум: „Ствар захтева да се посматра са једног ширег, такорећи државотворног гледишта. Зар не видите у целој овој појави известан систем, систем са рушилачким тенденцијама2 Тај се човек завукао тамо негде, у неки тајанствени кут Европе, у неку фабрику вели, а ја бих рекао у неку интернационалну разарачку ћелију. Ко зна чему се он тамо научио; ко зна какве су му идеје замаглиле здрав разумрг Зар не видите на шта он удара» На све што је светиња“. Под овај критеријум требало је само подвести Павла Марића и већ је он антидржаван и стављен ван закона.

Затим, постојао је готов апарат, будан и спреман да се стално, даноноћно устремљава на људе којима су „идеје замрачиле здрав разум“. Ако је трезвено гледање на свет, уствари прихватање капиталистичке стварности у целости, онда су идеје које „замрачују здрав разум“ — идеје супротне капиталистички устројеном друштву, идеје које ту стварност негирају у целости. Ловљење и хапшење класних непријатеља, сузбијање радничког покрета бруталним насиљем — зато што има своје идеје о свету — то је закључак који Нушић убедљиво намеће сваком гледаоцу ове комедије.

Мако је прилично смело за тадашње услове сликао извесне доста значајне моменте друштвених однода у бившој Југославији. Нушић није то извео у првом плану и отуда се не може дубље сагледати однос основних носилаца друштвене супротности: буржоазије и напредних снага. Садржина „Покојника“ даје анализу морала, начина мишљења и делатности наше предргтне буржоазије, док се претстава о напредним снагама може само по- ј средно формирати. Павле Марић, (као личност) није ни својим индивидуалним особинама, ни својим класним позицијама, ни својим политичким ставом довсљан да укаже на неко разрешење тих односа, на перспективу. У „Покојвику“ се, објективно, није ни поставило такво питање,

. /