Naša književnost

С рима аи

В. Г. Бјелински 439

ол 1825 до 1861 године; 2. разночински или буржоаскодемократски, отприлике од 1861 до 1895; 3. пролетерски, од 1895.“ Прву генерапију руских револуционара сачињавали су декабристи, најбољи људи из редова племства, који су хтели да изврше демократски преображај Русије, али то нису могли учинити, јер су били „страшн“ далеко од народа“ (Лењин). Бјелински припада новој генерацији ревеслуционара, он је веома близак народу, он заступа интересе ширских угњетених слојева. Зато В. И. Лењин каже за њега: „Претходник потпуног потискивања племића од стране разночинаца из руског ослободилачког покрета био је још у доба кметства В. Г. Бјелински “

В. Г. Бјелински прославља се данас не само због својих историских заслуга, због заслуга за развитак руске књижевности и руског ослободилачког покрета, заслуга које су доиста огромне. Бјелински је и данас близак совјетским људима и свим напредним људима у свету. Он је нама близак данас због свог пламеног патриотизма, због својих широких човечанских схватања. Он и данас може служити као пример оданости принципима слободе, прогреса, револуционарног патриотизма. „Волети своју отаџбину, — каже Бјелински, — значи пламено желети да се у њој види остварење идеала чсвечанства, значи радити према својим снагама да се то остварење убрза“.

Нама су данас блиски и погледи на књижевност В. Г. Бјелинског. У свом реферату о часописима „Звезда“ и „Лењинград“ А. А. Жданов каже; „У области књижевности наша партија је устима Лењина и Стаљина чешће пута признавала огроман значај великих руских револуционарнодемократских писаца и критичара — Бјелинског, Доброљубова, Чернишевског, Салтикова-Шчедрина, Плехансва. Почев од Бјелинског, сви најбољи претставници руске револуционарнодемократске интелигенције нису признавали тзв. „чисту уметност“, „уметност ради уметности“ и били су пропагатори уметности за народ, њене високе идејности и друштвеног значаја“. Даље у истом реферату А. А. Жданов каже: „Најбоља традиција совјетске књижевности јесте наставак најбољих традиција руске књижевности ХТХ века, традиција које су створили наши велики револуционарни демократи — Бјелински, Доброљубов, Чернишевски, Салтиков-Шчедрин, које је наставио Плеханов, а научно разрадили и образложили Лењин и Стаљин“.