Naša književnost

Русији, појам критике је у очима масе постао парадоксалан: критиковати — за многе значи грдити, а критика је исто што и чланак пун погрда. Шта више, критиком се називају и сатира и пасквила, а у провинцији, у средњим друштвеним круговима, критиком се називају оговарања, сплетке и клеветање. Тако схватити критику ксто је што и изједначити правосуђе само с оптужбом и казном, а изгубити из вида оправдање. Исто тако, критика се не ограничава само на уметност, иако се њено име употребљава махом само кад је реч о уметности. Реч критика долази од грчке речи која значи „судити“; према томе, у ширем значењу, критика је исто што и „суд“. Зато и не постоји само критика уметничких и књижевних дела, већ постоји и критика научних дисциплина, историје, морала итд. Лутер је, на пример, био критичар папизма, као што је Босије био критичар историје, а Волтер критичар феудалне Европе.

Критика је увек огледало појава о којима суди: зато је она свест стварности. Шта су, на пример, Боало, Батје, Лахарпр Јасна свест о ономе што се непосредно (као појава, као стварност) изразило у Корнејевим, Расиновим, Молијеровим и Лафонтеновим делима. Ту није уметност створила критику, нити је критика створила уметногт, већ су и једна и друга потекле из општег духа времена. И једна и друга су подједнако свест епохе; само што је критика филозофска свест, а уметност — непосредна свест. Садржина и једне и друге је иста: разлика је само у форми, У тој се околности управо и састоји важност критике, нарочито за наше време, које у првом реду мисли и расуђује, дакле, које критикује. У критици нашега времена изразио се дух времена потпуније неголи у чему било другом. Шта је сама уметност нашег времена2 — Суђење, анализа друштва; дакле, критика. Мисаони елеменат сада се чак слио с уметничким, тако да је за наше време уметничко дело мртво ако приказује живот једино ради тога да приказује живот, без икакве јаче субјективне побуде која има корена у преовлађујућој мисли епохе, ако није крик патње или дитирамб одушевљења, ако није питање или одговор на питање. Зар је, после свега тога, чудновато што је критика апсолутна владарка савременог духовног светаз Сада питање о томе шта ће се рећи о каквом великом делу није мање важно од самога тог великог дела. Ма шта се и ма како реКло о њему, то ће се верујте, најпре прочитати, то ће распирити страсти, умове и духове. Друкчије не може ни бити: нама је мало што уживамо — ми хоћемо и да знамо; без знања за нас нема уживања. Преварио би се онај ко би рекао да га је то и то дело испу2