Naša književnost

446 | МИ ет СА Књижевност

нило одушевљењем, ако није себи дао рачуна о том уживању, ако вије испитао његове узроке. Одушевљење од несхваћеног уметничког дела мучно је одушевљење. То се сада испољава не само у појединцима, већ и у масама.

У Русији засад постоји само критика уметности и књижевности. Та јој околност даје још већи интерес и већу важност. Књижевна мишљења шире се код нас брзо и лако, и свако од њих налази присталица, Може се без претеривања рећи да се засада само у уметности и књижевности, па према томе у естетској и књижевној критици, испољава интелектуална свест нашега друштва. Зато не треба да изгледа нимало чудно што је уважени професор, који је званично одређен да говори на годишњој свечаности научне установе, изабрао за предмет свога говора — критику. Није се могао изабрати бољи предмет, ни питање које би било савременије и ближе животу. И нема пријатнијег призора него што је призор кад се наука код нас зближава са животом и друштвом, кад престаје да личи на елеузинске мистерије, које се, узгред буди речено, обављају на латинском језику, а разумеју га сам говорник и још десетак људи од неколико стотина, колико их има на свечаном скупу. Није мање пријатна појава и то што су органи научничког сталежа и научног друштва људи који умеју да споје интерес предмета и основаност, дубину схватања, са живим, речитим излагањем. Том вештином потпуно влада аутор говора, који нам је дао повода да напишемо овај чланак. Говори г Никитенка, као и све што је потекло из његова. пера, пуни су мисли и одликују се особитом лепо. том израза. Свако има своје уверење, па се зато свако неће апсолутно сложити с г. Никитенком у свему што је у основи или у по јединостима његових идеја; али ће их свако, чак и ако се не слаже потпуно с њима, прочитати с онаквом пажњом и уважавањем какву могу изазвати само мисли које побуђују на размишљање, које задивљују ум. Парадокс или очевидна лаж не могу изазвати критичку дискусију (пошид је критика суђење, упоређивање појаве с њеним идеалом), већ могу изазвати само побијање; критичке дискусије могу изазвати само мисли. Побија се оно што се сматра за лаж; диекутује се о ономе што уважавају обе стране, без обзира на њиково неслагање. Онај који побија какво мишљење сматра да је апсолутно у праву; онај који дискутује стара се да буде у праву, али сматра да победу може исто тако однети противничка страна као н он сам; Суд о победи препушта се друштву и времену.

.