Naša književnost

| | |

Југославија кахва јесте 457

Али Тихоновљево весеље на Јадрану није нечовјечно весеље које заборавља како је откупљено, колико је стајало, није весеље саможива човјека коме је главно што је он претекао жив, него весеље које у себи садржи „бол небројених рана“, и растући из тога бола, укидајући га у себи, оно постаје веће, садржајније, човјечвије, драгоцјеније. То прожимање побједничке радости, радости због одбране, због извојевања, изградње новог живота, и човјечне, витешке туге, туге која је израз и љубави према животу и мржње према рушиоцима живота, — карактеристично је за скоро све пјесме Тихоновљеве књиге о Југославији: оно се, — час јасније, час дискретније, — осјећа у свакој ријечи и сваком ритму, у оној „атмосфери“ коју лучи стих као цјелина, у распореду строфа, у распореду пјесама. Тако, послије пјесме о Јадрану, у којој је елеменат радости основни елеменат, а бол је пропратна, мање наглашена жица, — долази пјесма без наслова, у којој туга за изгубљеним, туга над вашим руинама и ранама, избија у први план, а жица радости је мање чујна, више суздржана. Пјесма о Јадрану је гласна, пуна покрета и плотуна, пуна оштрих контраста, неочекиваних израза и парабола, смјелих и звонких ријечи, а пјесма која долази послије ње дјелује као мир послије битке: она је тиха, она је још тиша јер долази послије буре звукова и покрета, она је саткана од танких, њежних нити, од тишине и мјесечине које послије битке изгледају и дуСље и непознатије. Кго таква, она није само израз и одраз оне великг, вове, чудне тишине која настаје у првим данима послије рата, тишине пепела и рушевина, ницања траве, одмарања и љековитог дисања, мјесечине од које све ствари добијају нове, непознате облике, него је и намјерно пјесниково стишавање — како бисмо могли чути све звукове, видјети све облике, све оно што је већ речено и насликано и све оно што тек слиједи, и како бисмо потпуно јасно, још једном, схватили и видјели шта смо све дали за слободу, шта нам је рат све уграбио и разорио, одакле почињемо и куда морамо стићи, какву вриједност за нас значи мир. — Ноћ је, тишина и мјесечина; по свему уоколо пале су танке и лаке пређе рибарских мрежа; слегли су се гласови, стишали покрети и таласи, а из полутаме, испред разореног градића, избијају јарболи лађа; на бијелом камењу рушевина нијемо се њишу сјенке тамних трабакула.

„Сидат партизаннњ: в кафане, Рассказано все уж сполна. Вино постарело в стакане, Тенђ мачтвр дошла до окна.

Мк А