Naša književnost

сабдбнаантрна чатнании

идиота

Паје +

Повест о три ухапшена мускетара

Петар, који је у углу прао зубе, зачуђено га погледао.

„Они тамо, доле“. — А ко други да престане, ако не они. Јожек —- уста неће отворити“.

А Мали је прео своју:

„Некад сам код куће цмиздрио за сваку ситницу. Сад знам да ме отац стално мазио. У Марибору смо имали вилу под виноградима, крај Пирамиде. Био је директор банке — како да ти кажем код куће никад нисам помислио да је наопако било његово васпитање. Ноћу сам кихнуо — ујутро по лекара. Ако сам разбио колено —- јод, повоји, страшна уздисања. А у соби играчака, нисам знао куд би с њима. Увек само Јожко, дању и ноћу — шта ће јести, је ли здрав, није ли омршавго, је ли у школи најбољи — то, видиш, није било право. Ту јасно осећам да је отац грешио.“

Морао је да устане са стола. Није више могао да издржи, морао се макнути, учинити бар неколико корака. У лицу је благо заруменео. Захватила га мисао на кућу и да је хтео, у том тренутку није могао да задржи речи, које су се гомилале у њему. Никад још није толико говорио о себи, ни размишљао о том, што је сад било тако разумљиво и сасвим ново пред њим.

Петар је са четкицом за зубе стајао поред зида и гледао га озбиљним и одсутним погледом. Са мокре четке капало му је по вогама и по поду.

Мали је застао и опет надовезао:

„Лане само се склонили у Љубљану. Истина, без ичега, али. код куће се због тога није изменило много —. Кад су ме одвукли у Гонарс, отац је полудео. Знам да је јурио од Понција до Пилата. Сестра ми је писала два пута да је ван себе, да не једе, и не спава —. Већ само то, да нисам у његовој близини, било је за њега довољно — сем тога, мислио је да ћу бити готов за: један дан. А кад. би само слутио да су ме овде премлатили —“.

Мали се бледо осмехнуо, стиснуо шаку и ослонио се на врата. Затим се сав исправио, одбацио се од врата и напетим, одлучним лицем приближио се Петру.. -

„Дај, објасни ми то“, викнуо је скоро љутито, „тако размажен синчић, за ништа и цмиздрав, било то потребно или не — али ту, у тој проклетој бајти, све кад би се присиљавао, кад би ми таква нешто могло да корути, не би истиснуо ни једне једине сузе иљ себе. Реци, откуд тај ђаво одједном — у теби, у Јожеку, у свој тројеци —. Посвуда, кудгод погледаш.“