Naša književnost

МЕ на Књижевнаст

вису се макли. Пребили су га, о том нема сумње. Али никаква страха неће им показати — нек обесе врапцу на реп. Кад су се зауставили пред ћелијом, њима је врат постао још тврђи и брада сама ог себе полстела увис.

Петар је тешко прекорачио. Али у том тренутку сва три су била чудновато слична. Лица све тројице озарио је осмех, необичан пркосан. Да, нек само виде дрипци ништавни –- упркос свему.

Па се и онда, кад су већ били сами, није макао, само осмех на уснама постао је шири. Рекао је:

„Мали, како је било онда кад си се БИ сав премлаћенг Чи таво време мислио сам на те. Добро си учинио.“

И као да му није ништа, запљескао је и завртео се, упочетку гслако, а затим све брже. „Тако, видиш“, узвикивао је и ударао петем о под. „Нека само чују — нико неће цмиздрити, то неће ложизети —

Први се снашао Мали. Ухватио је Петрову руку и сад су поскакивали удвоје, ударали и узвикивали.

Јожек се повукао до зида, гледао, и није разумео. По леђима с му пролетели срси и док је зурио у другове, чинило му се да ће одједном заплакати. Радосно, дивље заплакати.

Тада је Мали кликнуо

„„Јожек, руку!“

Стегао је руку несвесно, без и Онда се плесали у троје, лупали петама о под, окретали се и опет вртели. А Мали је брундао и давао такт. -

Следећег јутра девојке су послале пакетић са воћем и палачинкама. „За болесника“, стајало је на цедуљици. А болесник је лежас на сламарици и задовољно се кикотао:

„За такве палачинке са сиром, човек би пристао да се добро вољно пусти издеветати,“ ~

Два дана се вукас, а треће вечери, кад се управо толико опоравио да се одклатио на јутарњу шетњу — морао је препустити Јожеку обоје, меки лежај и палачинке са сиром.

„Сад само добро протресите сламу“, говорио је овај, док је навлачио ципеле. „Данас ће бити тврда“. На вратницама је намигнуо: „Надам се да су ми они задњи пут кожу довољно удесили — па ми овај пут неће бити тако тешко“.

Мали је седео на столу и дуго климао главом. Затим је упитао:

„Мислиш да ће престати“