Naša književnost

ПИ АМА А

МЕ. СИТИ

ЧУ ИИНИ У и ДЕ и

| –

ПС Мај тј ТАИ

512 Књижевност

/

прије пригријати уз ватру, да им се „глас открави и буде питомији“ Тако је Тодор, од својих десетак година, већ добро гуслао, те се дјед поносио њиме и хвалио га пред сваким ко би дошао у кућу. Кад би се њих двојица осамили, Тодор је гуслао, а дјед у по гласа ијевао старинске пјесме, често кашљуцајући и добацујући му „Сал мало забрзај“ или „Јаче развуци, соколе!“

Тодор никад није могао заборавити многе од тих пјесама о ирногорским јунацима, четовођама и „брегадирима“, о њиховом пркосу скадарским и пећким пашама и агама, о бојевима и похарама, осветама и отмицама, одметницима и њиховим јатацима, о борби мирних чобана у Јеловици са силним колашинским Турцима, дошљапима, о Ненези Бојовићу, па о вилама и змајевима...

Сада се Тодору учини да из даљине чује ујање читаве ријеке тих пјесама. Али не може разабрати ни !едне ријечи. Само као ла понмље дједов глас, који му, однекле изблиза, сухо шапће: „Никад, сине, не поклекни, не буди слаботиња... Кад љута невоља одоли боље се задозијек удомити на два метра црне земље, но изгубити два прста образа!“ Е

„То су ми завјештали дјед и отац, уз њивицу, десетак воћака · и гусле... Па шта да учиним сјутра, на збору села, пред свим људима»... Четници се неће зпалити... Колико су људи претукли, колико поклали!“ |

Маколико се трудио да мисли о сјутрашњем дану, мисли су му Сјежале од тога, широко се разлијетале, враћале се у прошлост или истрчавале далеко напријед, као смјела извидница.

Сјети се својих првих пјесама, које је, још као чобанче, срочио и пјевао уз дједове гусле, те су га по селу звали „чудновато дијете“ И како се само сродио с гуслама! Њима би се изјадао за сваку увреду и патњу, уз њих закликтао од радости и љубави. И чувао их изнад свега. Као да је јуче било, тако му је у грудима свјеж бол због растанка са гуслама, које му је дјед оставио на самртном часу.

Кад су швабе, првога рата, окупирале Црну Гору, он се са оцем одметнуо у шуму. Гусле је морао оставити кући. Омотао их је свиленим појасом и спустио у сандук... Онда — мучно хајдуковање по планинама, смрзавање, бјежање пред потјерама, чарке са мањим патролама... А у народу глад. „Поцрњеше старци ка' угарци пјевао је Тодор, описујући глад и муке свога краја.

Једне ноћи је швапска патрола затекла Тодорова оца код ку ће. Убила га, а кућу запалила. Тако су изгорјеле и гусле. Њих је Тодор ожалио као оца рођенога.