Naša književnost

Гуслер у 513

2

Одмах послије рата, чим је подигао кућицу, пошао је преко Превије у Луге, да му тамс неки мајстор начини нове гусле. Наручио му је да изради на врху гусала орла, а испод њега ликове Обилића и Принципа.

И опет су настала тешка времена и за Тодора и за осталу сеоску сиротињу. Опет су долинама испод Комова долазила гладна прољећа и пјевала се пјесма о копривама. Расли су разни намети и дугови сељачки, а по ливадама копнила стада оваца. Оскудица као у градобитне године. Е

Поред свих ових тешкоћа, Тодора снађе и велика несрећа. Син јединац умрије му у војспи од неке незнане болести. Млада снаха се поврну у родбину, те је доцније чуо да се опет удала. Њему остаде унуче Мићун. Стака и он привише се око њега да га одњиве, да ем старост не буде самотна и празна.

И Тодор се сјећао, као никад, ни у најтежим данима, није остављао гусле. О сину је пјесму саставио. Али није је никад пјевао прел другима. Њој се подавао кад је био сам. Тихо би текла болна пјесма. Гусле јецале, у струнама треперила жалост. А сузе су му капале по шарама и разапетој јарећој кожи.

Попут свога дједа, пригрлио би Мићуна, па га учио како треба држати гусле, како гудалом превлачити по струнама и ударати прстима.

У своме мукотрпном животу пјевао је о свему што се около збива. Није се бојао да дигне глас против неправде, против насиља жандарма, порезника, па и самог среског начелника. Није се плашио да пјесмом својом заклони убога и нејака, да исмије улизицу и шпијуна, да разголити грамзивца, „трговца-парајлију“. А знао је опјевати и сваки, па и најситнији догађај у селу. Умио је у пјесми проилакати и залелекати о погибијама, о великим изгубима људским. А волио се и гошалити на рачун младе удовице „срца милостива“, на рачун попова и калуђера. Пропјевао би на свадби, изрекао дивну адравицу или стиховима поздравио рађање дјетета...

Стака која је дотле узнемирено тумарала по соби, не издржа. Она приђе Тодору.

— Куд ли су те занијеле мисли, јуначе2

Тодор подиже главу и погледа је мутним очима. Не рече ништа.

Он се сјети ријечи студента Милића, који погибе на Трешњевику, у првом судару са четницима: