Naša književnost

и За на и о ај ЊУ 4 МИ ЗЕН ИН те А ЧИ ПИ

516 Књижевност

Да би загладио мучан утисак и разбио нерасположење, командант се усиљено осмијехну.

— Шта је ово, као да смо на погребу! Дајте овамо тога гуслара! Излази, Тодоре, да нам једну запјеваш!

Командант очекну, али се Тодор не јави. Сељаци су се окретали. Војници обилазили око гомиле, а они који га познају загледали се људима у лице.

— Тодоре, гдје сир

— Који је Тодор — нека изиђе!

— Нема га, нема! — јави се истовремено неколико гласова.

— Како то — нема га! — прасну командант. — Није дошао, пасји син! Патрола, трком! Доведите га смјеста! Пронађите и доведите! Трком!

Путањом према Тодоровој кући затопташе нове италијанске кокуле.

Забацивши руке остраг, командант је шетао по страни од сељака и нервозно се лупкао палицом по чизмама. Сељаци се измучише на својим мјестима. Почеше се дошаптавати. Питали су се, шта ће сада бити и да ли ће довести Тодора2 Ако га доведу, шта ћс он учинити2

— Воде га! Воде! -— прође масом шапат.

Све главе се окренуше према Тодору, који је, онако у кошуљи, неопасан, тек огрнут капутом, ишао пред војницима. Био је мало погнут. Поред себе је носио гусле. Чим се приближише окупљену народу, Тодор поисправи главу и корак му би чвршћи, оштрији.

Вођа патроле салутира.

— Извукли смо га из кревета! Учинио се болестан!

— Аха, тако! — проциједи командант, гризући љутито нокте. Али ништа за то — отпјеваће нам пјесму, како сам наредио! Хајде, почињи!

Тодор му погледа право у очи.

— Образа ти, поштеди ме данас! Није ми до пјевања — сам ВИДИШ...

— Кад кажем — почни!

Тодор угну рамена и потражи оком гдје ће сјести.

Принесоше му троножац.

Он се полако спусти на њега, подвивши ноге.

Поче намјештати гусле. Дрхтавом руком превлачио је смолом по длакама на гудалу.

ин