Naša književnost

АЕ И РМ И С ИУ КУ ~ Ро.

Гуслар ; 2

У маси — тајац. Сви су гледали Тодора и напрегнуто очекивали прве звуке да прекину мучну тишину, да испуне празнину у слуху пи душама људи. ;

Тешко оборене главе, Тодор, мрштећи се, затеже струне. Превуче гудалом. Јекнуше гусле Крушковом Пољаном. Јекнуше у гру– дима окупљених људи. Одјекнуше долином, као да је њихова јека моћно потекла над Злоречицом и наткрилила хуку њену. Људима се учини, да се облаци зауставише у лијету, да све живо занијеме и стаде...

Тодор се лако њихао за покретом руке. Големе сиједе обрве: пале му на очи, те се не да видјети каква мисао гори у њима. По блиједим широким пропланцима чела набира му се кожа, грчи се, понграва... Он, испод обрва, кришом погледа своје сељаке. Одмах усчи да су многи утучени. Неки га гледају радознало, отворених очију. Неки са тешком стријепњом и сажаљењем, као да би му ба; топлим погледом хтјели помоћи, казати да су у овом тешком часу уз њега. Тодор сагледа у питомим Јагошевим очима збуњеност, као да се пита: „Је ли то онај исти Тодор који је јуче онако пјевао2 Је ли то наш Тодорг“

Четници су стајали около, премјештајући се с ноге на ногу. Ослонивши се леђима о стабло крушке, командант је трљао оштру, тек израслу браду.

Тодор се нагло исправи. Испод навучених обрва орловски му синуше очи. Стас му дође некако виши. Окретао је главу десно лијево, гледајући некуд над главама људи. Гудало му заигра у руци. Јекнуше гусле, како никад раније нијесу.

Сељаци се пренуше. У очима им блијесну нада, па снажно усхићење. „То је онај прави, наш Тодор!“

И Тодор кликну. Груди му истурене. Глава забачена, као у не– обузданом заносу. Уз грло му пркосно скаче јабучица.

(о0-ој, полетио гавран, тица црна До зидина Рима латинскога,

А пред кулу Мусолина злога! Трипут гракну гавран, птица стара, Трипут гракну једном проговара. Од његова гласа са зидина, Мусолина ухватила зима!

— Ој, чу ли ме, поглавару црни, Руке к себи, војску натраг врни! Ја сам јутрос од тврда Балкана,