Naša književnost

ПРИЧА О КМЕТУ СИМАНУ

Са пуцњавом какву дотад није чуло босанско ухо ушле су аустријске трупе 19 августа 1878 године у Сарајево. Уз пуцњаву је ушло и све остало: крв, лешеви, преки суд, вешања и стрељања, страх, неслућени ликови и нове уредбе и обичаји.

Од тога се у многом човеку много којечега потресло и преврнуло и много тога почело да се мења међу људима. Тако је било и са кметом-сељаком Симом Васковићем, званим Симаном.

Невелик, али леп комад земље на ком је живео Симан са женом и двоје ситне мушке деце, био је у близини Сарајева, одмах изнад Швракиног Села. Ага му је био Ибрага Колош, сарач, са дућаном на Башчаршији, скроман мајстор и један од оних ситних ага. Да ли због тога што је по нарави био доброћудан и мирољубив човек, или што са својим кметом није другачије ни могао, све и да је хтео, он је био страшљивији и обазривији од других ага.

Постоји наиме и такав тип власника земље кога народ назива „душеван ага“. У суштини такав ага није ни бољи ни душевпији, него обично само слабији или по природи мање борбен и насилан од оних крупних ага који „седе кмету за вратом“ и чије бездушне субаше истерују са кметовског гумна и последње зрно самовољно одмереног хака. Разлика је само у томе што код понеког таквог аге преовлађује мудрост ситних и слабих људи. Тако је било и са овим Ибрагом. Али у вечитим и неразмрсивим рачунима између њега и његовог кмета владао је у основи исти принцип, страшни принцип кметовско-агинског односа по ком човек једе другог човека који за њега ради трошећи снагу м сахрањујући са сваком жетвом по један делић себе у обргђивању замље, без икакве наде да би се тај однос, који се стално погоршава на штету кмета, икад могао изменити.

Такав је био Симанов ага и таква његова доброта.

За Симана би се опет тешко могло казати да је рђав кмет, још мање да је добар. Најтачније би било казати да је на свој начин и добар и рђав.