Naša književnost

Прича о кмету Симану 56"

Други кметови настоје да загорчавају аги живот и господство што мањом производњом, отезањем, закидањем и многим ситним смицалицама код давања хака, тј; трећине од целокупног при– носа жита, и половине од воћа и сена. Симан није био способан за такве ствари које траже лукавства, истрајности и упорства. Он је давао аги отприлике колико му припада, али је одлучно одбијао да му тај његов хак пренесе кући, у варош; исто тако он није нипошто хтео да аги „чини хизмет“, тј. да као други кметови ради на агином послу као кулучар, уобичајених и обавезних пет до шеста дана годишње. Уопште, држао се према аги гордо и осионо и „проводио. своје“.

Ибрага је могго да потражи начина како да сабије рогове своме кмету, али је увиђао да је боље правити се невешт и примати добру трећину, и стрпљиво је сносио ситне ћуди свога кмета, сматрајући их мањом невољом и оним неминозним злом које, као сенка, иде уз сваку добру и корисну ствар, па и уз кметовски хак. И от је сваке године ишао сам по свој део жита и воћа, правећи се да му је то забава и задовољство, и није никад позивао Симана својој кући на рад, тврдећи да нема потребе за то. Е

Тако су кмет и ага живели без већих трзавица — ћутљиви, али непомирљиви непријатељи, везани као ланцем земљом која их је, сваког на свој начин, хранила и привлачила.

Те јесени кад је ушла аустријска војска у Босну било је доста ага који су остали без трећине, јер нису смели да изиђу на село и да траже своје, а кмет се није јављао, него је, користећи се овом забуном и ишчекујући да види какав ће закон „под новим царем“ важити, задржао је своји агин део.

Ибрагин случај је био нарочит. Његов кмет је ту, под руком, на сат хода од његовог дућана, а он је и досада сам долазио по свој део. Чим се мало смирило и средило у Сарајеву , он је питао и озбиљне људе и нове власти, и сви су му рекли да се у односу између кмета и аге ништа не мења „до даљњега“, да је свако господар на своме и да ага има право да узима и даље свој хак, као и досада.

Тако се Ибрага решио једног дана да обиђе свој читлук и узме свој део шљива, које су те године родиле као никада, а због рата и промене још нису биле обране.

Први дани септембра. Сунчано јутро. У шљивику на трави лежи Симан, руке затурио под главу, над њим се модре и савијају гране пуне рода. Не мисли ништа, само се смешка, јер га од главе до пете испуњава једино осећање: да је све ово његово. Као кроза сав