Naša književnost

Прича о кмету Симану | 577

Одувек је умео да гуди и пева уз гусле, сад је почео да то ради по механама, за марјаш-два, или за полић ракије.

Седи у механи и чека ко ће се наћи да му, у наступу дарежљивости која наилази на пијане људе, понуди нешто да попије и подели са њим печену плећку или колут пите. Потамнео је и подбуо у лицу, а смршао у телу, кашље и пљује као болесник, али чим мало попије, говори о земљи и о свом праву живо и ватрено, као што је говорио оног јесењег дана Ибргги у шљивиху.

То већ одавно и није стварна жеља и одређено пргво које он брани, него неште много теже и више, иако он сам не зна заправо шта и како. Али зато је стварна „котарска власт“ и стваран је хапс који он често лежи, некад три, некад шест дана, због неке смеле речи или недозвољеке песме, као што је стварна и туберкулоза која га полагано изједа.

_ Тако је живео Симо Васковић још неколико година и бранио земљу које нема и своју „праву“ коју нико није хтео да-му призна. Увек у механи, ретко трезан, често у хапсу, болестан и запуштен скетница и гуслар.

Био је сасвим потиштен и клонуо, јер и такви су дани наилазили, и све чешће, кад се једног дана јавила нова нада у њему. Право говорећи, нада није била ни стварна ни много јасна, али људима који се ракијом трују и надом варају, сваки је повод за надање добар.

Тих дана телал је објавио „свијету и народу“ да ће у Сарајево доћи неки стари Ерзхерзон, „члан прејасног владалачког дома“ и „царев амиџа“. У граду су вршене припреме да се дочека тако висока личност. А Симанова машта је, кроз ракију, већ видела „божји прст“ у доласку царевог амиџе. Сама помисао на цареве и царске рођаке опијала га је и испуњавала надом, јаче од ракије. Ништа није простије него изнети пред тог човека, Који седи цару уз колено и који све може, своју праведну ствар и доћи до своје „праве“; и ништа није природније него да се царев амиџа одмах заузме за Симанову ствар и нареди да се она праведно реши. Зато овакви царски људи и ходају земљом. Од клисара у старој цркви на Вароши чуо је да ће „надвојвода“ посетити и ту цркву као и све богомоље осталих вера по Сарајеву. И Симан је одмах смислио да се сакрије негде у ниској и полумрачној цркви, ако треба, баш и под владичански сто, и да у згодном тренутку изиђе пред „царског човјека“ и да му преда своју молбу, може-бити и да му усмено изложи своју ствар. Све може бити. И он је већ замишљао како се „над-

.