Naša književnost

Прича о кмету Симану 585

шити од тако крупна човјека, а тек онда не би ваљало. Овако је боље и по тебе.

Све је као пола шала — пола збиља, али ипак Симан је одлежао три дана и тек по „надвојводиксм“ одласку пуштен.

Тако се свршила и та послелига од Симанових обмана, а он је живео даље још црњи, огорченији и згпуштенији С временом, долијао је сваком живом са својим вечито истим причама о земљи и трећини, о турским аграрким и аустријским уредбама, које је знао напамет и цитирао све по имену, броју и датуму. Сви су га сматрали за несрећног и пропалог човека, који је поргметио памећу због земље и сада само о том може да говори, и сви су бгжали од њега чим би почео да прича и показује поцрнеле, испресавијане пресуде и решења, молбе и призиве.

А ваљало је живети, па ма и просјачки. И зато се Симан, за невољу и с временом, навикао да ћути о оном што је његова главна и најмилија мисао и да гуди уз гусле оно што људи воле, траже и плаћају. У том свом певачком послу све је више зазирао од главних улица и кафана, где сада долази нов свет, а кретао се по забаченим махалама на периферији вароши.

Недалеко од Сарајева, у тесном и кривудавом кањону Миљацке, на главном друму који води из Сарајева на исток, стоји козја

Ћуприја, леп и велик каменит мост на један лук.

На десној обали реке, поред тога моста има стара и позната друмска механа, са терасом над реком, са шталама и ковачницом пред којима увек има путничких кола и коња. А на другој обали,, у страни, стоји бела кафаница са баштом која се спушта до реке.

Ту сарајевски еснафи често одржавају своје тефериче, ту, од априла па до октобра месеца, излазе предвече многе сарајевске бекрије, да поседе на зелену и хладовиту месту, поред реке, уз ракију и свирку или песму, и то оне најтеже бекрије, које, ко зна зашто, привлачи управо свако место без видика, у склопу стрмих брегова, на ком сунце рано залази а доцкан излази.

За летњих дана, предвече, могао се на тераси, готово увек на истом месту, видети крупан али погнут, омршавео и црн лик Симе Васковића, бившег кмета Ибрагиног и бившег земљорадника. Седи обично поред саме ограде, кашље тешко и пљује у реку испод себе. „Овај неће даље од јесени“, каже механџија своме момку, бранећи се од дима са огњишта и показујући на туберкулозног Симана на тераси. А Симан не гледа никог, али чека ко ће му поручити песму.

3 Књижевност