Naša književnost

4 |

ЕСНАФСКИ ЉУДИ

Приповетка из старога Београда

/

ЈЕ

Кад би год кренуо из свога Рушња у Београд, Мата се чудио променама које су настајале у вароши откако је из турских руку прешла у немачке. у

Онемоћао у ногама, он је јахао на свом жгољавом брњашу, а крај њега је пешачио дечак од дванаест, па можда и четрнаест

година. Није му се могло сасвим одредити доба ни по узрасту, јер

је био изгладнело сиротињско дете, а ни по изразу лица, јер је било

_ унезверено и измењено од стрепње и страха. То је био Матин се-

стрић, четврти син његове сестре удовице, кога је Мата сад водио у Београд да га да под ајлук. Али и да му није нећак, Мата би га опет спроводио, јер је Мата био најсрчанији човек у Рушњу а једини се у селу није плашио да иде у Београд. Па ипак, кад би се пред његовим духовним очима указала варош, њега је хватала нека туга око срца и он је, час гласно говорећи сам са собом, час причајући нећаку о том чудноватом граду, а час опет тонући у дубоке мисли, једнако размишљао о Београду који одувек постоји и који увек настаје, никад исти, свакад друкчији.

— .Па чаршија! Баш је гслема и страшна та чаршија у ћесаревом Београду! Откако се измаче турски плот чак тамо иза Јагодине и Немац поче да суди по вилајету, накркља ти се у варош милет са свих страна. Ту су ти Швабе, чак од Пемске и Шашке, п Маџар по који, а већ Грци — распуздрили се у шалварама и антеријама по свим малама. Као упљувци по коњском стрву. И јерменска вегра не фали. И Кофте, чак од Еђупта; црне се к'о Арапи, а корсем и они рисјани. Јеврејска мала ври од деце; још од зазорице чујеш их како цалачу око авре к'о челе у разрој. Али су Швабе најстрашније; све остало је, брате, човек ка' и ми, али њих, Немце, ка'

<