Naša književnost

662 Књижевност

га је видети само кад излази из цркве: лице му ведро и благо, као измивено, сушта кроткост, о мирским пословима ни реч неће да изусти. Ако му се когод обрати с неком невољом или работом, он га упућује да му сутрадан дође у дућан, али у дућану неће наићи на оног празничног човека. Опростио се јуче газда-Трифун свих грехова вољних и невољних, па сад до идућега празника може рахат да греши...

А празника је у његовом календару било подоста, јер се газдаТрифун није држао само празника господњих, великомученика ни угодника које цело православије једнодушно поштује, него је празновас и Светога Саву, и Симеона Мироточивога, и св. Владимира Елбасанског, и царја Лазарја, и мајку Ангелину, и свету Петку Епиватску, и Мратин-дан, и Сабор српских просветитеља. О слави његовој, св. Аврамију Затворенику, и о имендану, св. Трифону, да н не говоримо; њих је најсвечаније прослављао. у

Тек видиш: сви дућани и магазе отворени, само код газда-Трифуна укатанчено и заланчено. Мало после, његов сусед, Раја глуви, виче, а мисли да шапће:

— Тривун затарабио! Опет неки његов арнауцки светац!

Гунђају људи, али један по један притвара дућан, бар док не прође служба. Опустела српска чаршија; сва се набила у цркву. Они из швапског еснафа се смеју:

— Код Раца опет фрај!

А и Грци се подмигују натајно, али неће гласно да се покажу противни. Само се понекипут расрди кир-Андон, па почне ситно грчки да грди Србе што кваре календар својим дивљим свецима. Али и њему и свим осталим Грцима, и њима придруженим Цинцарима и Маћедонцима, импонује газда-Трифунова упорна побожност; ипак кеће да га обеде за јерес: једна су вера.

И у постовима газда-Трифун био је пример почтенородним купцима целе епархије. Антоније, који је још у Рушњу добро запамтио сне погтове, сад их је још више мрзео. Дижући важно прст, и зано-

сећи се у мутни, славјански, црковни стил, газда-Трифун би гово-

рио својим еснафлијама и калфама:

— Держи сја постах свјате церкве и ећима сирјеч медика тјелу твојему потребе не будет. Пост јест утвержден свјатим отцем не токмо душ наших спасенија ради, понеже и тјела ради.

| ; | | | |