Naša književnost

Ра А А

664

Књижевност

је зато за свакога прва гозба предовољство недељом и празником кад следује гибаница и сатљик вина..

Иза тих и њима сличних прописа и обичаја, који су уређивали живот у хришћанском дому и трговини газда-Трифуна Пећанца, стојела су, као Мојсијеве таблице, још чвршћа, виша, трговачка начела, о којима газда никад није расправљао, али су их се и он, и Јанко, и калфе, и цела кућа држали као десет заповести са брда Хорива, —- на пример, да намерника можеш преварити, али сталну муштерију ни за живу главу. Од јутра до мрака та су правила примењивана у очигледној пракси и побожно тувљена.

Антоније из Рушња памтио је да је овај типик прегрешио Тривунче и зато морао да оде.

М

Шест година је већ Антоније код газда-Трифуна. Калфа је. У чаршији га зову Фифик. Сам себе не може да позна; прави чаршилија, ни једне власи није остало на њему од оног унезвереног, уплашеног сељачета из Рушња.

Не преза више ни од Дафине, ма да му још чешће долази на сан. Она више није дете, него девојка, права ружа. Личи и на покојну матер и на оца. Само, све што је код оца одвратно, мргодно, потмуло, у ње је лепо, радосно, светлб. Личи, а ипак је сасвим друга.

А син Трифунов — човек. Кад му је било тринаест година, одвео га у горња места. Стегао српе и није га доводио кући док није изучио све што је газда-Трифун предвидео. Дао га прво у Будим. Три године се тамо бавио у великој трговини Кодиној да види како се тргује од Лајпцига до Солуна, па га онда послао у Беч. И тамо је био код Грка, две године, да види како се тргује по свој Европи. Последњу годину провео је у Млецима код нашег човека, Херцеговца, који је имао лађе по свима морима. Водио он'Илију у Трст, на Крф, до Смирне.

Е Вратио се Илија протегљаст, стасом на оца, али лицем не. Више је био на мајку — ишао као да лети. И очи му као у покојнице, и доња усна, мало подигнута, извијена, нешто пркосно у њој. У лицу Сео, блед, али јак, чврет. ~

х

рит