Naša književnost

Лесеж и његов Жил Блас 679

Бити вук међу вуцима — то је филозофија успеха. Само изигравањем свих моралних закона, свих правних и религиозних правила које је ово друштво изградило да би заштитило своје привилегије, поћи ће малом човеку за руком да напусти своје класно месте искоришћаваног и презреног. Ако је он то постигао, ако је избио на површину, ако је нагомилао довољно најскупоценијег добра, наиме новца — онда морал може опет да важи, може се поново употребити маска побожности и достојанственог благостања. Само човеку који је прошао кроз сито и решето, који се не либи никаквих средстава, смеши се Фортуна, богиња среће.

На почетку романа јунак има седамнаест година, а преко педесет на крају романа. Он сам прича своје пустоловине уплићући своје рефлексије.

Жил Блас припада скромној породици у Овиједу. Он као студент напушта родитељску кућу и место рођења да би на универзитету у Саламнки постао прецептор (домаћи учитељ).

На путу га нападну друмски разбојници и он шест месеци борави у шпиљи као њихов заточеник. Поглавица разбојника, Роландо, наговори младића лепим да се без гнушања посвети разбојничком занату.

„Ти ћеш, дете моје“, настави он, „живети овде пријатним животом: ја не верујем да си толико глуп да се жалостиш што си с разбојницима. Ех, зар има друкчијих људи на свету Не, пријатељу, сви људи воле да присвајају туђе добро; то је општа склоност: различит је само начин на који сје то чини. Завојевачи, на пример, освајају државе својих суседа. Племићи узимају на зајам, а не вргћају. Банкари, благајници, мењачи, трговачки помоћници и сви трговци, како велики тако и мали, немају много обзира. Што се тиче судија, 0 њима да и не говорим: зна се шта они све знају чинити. Треба ипак признати да су човечнији од нас, јер ми често узимамо живот невинима, а они га покашто спасавају чак и кривцима.“

И поред овог покушаја моралног оправдања, Жил Блас бежи из разбојничке дружине. Он постаје лакеј, и служи једно за другим свештенику, лекару, грандсењеру, надбискупу и многим другима. Те више нису разбојници, већ имућни, побожни и угледни људи у чију је кућу ушао. На пример, његов газда, господин Мануел Ордокнез, управник болнице, човек је примерне побожности. Његове очи упрте су увек у земљу, а у руци носи велике бројанице. Жил прича: „Кажу да се још у младости, имајући пред очима само добро сиро-

Ц%

| ђ ; У