Naša književnost

ПР Ту и

РА, рој аи

686 АИ УјА Књижевност

играног збивања у истом амбијенту, она је изграђена на уском и једностраном животном искуству, које није довољно за друштвену комедију већих размера. Свет реакције, који Куленовић подвргава својој драмској осуди кроз смех, није у овом делу приказан у пуној друштвено-историској промашеносту свога битисања, из кога произлазе и његови наопаки друштвени поступци, и људске наказности у односима, и лаковерне илузије да ће успети да се отме жрвњу социјалистичког развитка. Протагонисте света реакције ми у Куленовићевој „Вечери' скоро и не видимо на самом делу, као инспираторе и извршиоце наказних и деструктивних друштвених потхвата и интрига, који у крајњој линији одређују њихов лик, него их првенствгно гледамо у породичном гнезду, прљаве у поступцима и бесрамне у односима, како се запетљавају у међусобним оптужбама и нискостима, преварама и подвалама — као у неком уклетом стриндберговском свету морбидних људских фикција. И оно мало чињеница што сведочи о друтштвеној делатности тог изопаченог света, не сазнајемо из комада непосредно, посматрајући лица у дејству, него посредно, по наговештајима, алузијама и казивањима других лица, дакле опет у извесној психолошкој интерпретацији.

Та уска животна подлога комада, на којој је изведено компликовано и изфорсирано психолошко ткиво, определила је књижевно-драмски карактер „Вечере". По своме основном мотиву, мотиву преварених нада људи које је сам развитак осудио на пропаст, дело иде у чисту комедију; по начину на који је писац тај мотив драмски развио, по оном обиљу психолошких и квазипсихолошких варијација на исту тему, у слабој или ни у каквој вези са основним током развоја, оно вуче у тешку драму.

У том двојном поступку реализације, комедиографском и драмском, који се час јављају једновремено, час узастопно, огледа се недовољно правилан однос писца као ствараоца према захваћеним животним проблемима, његов недовољно консеквентан стваралачки став у оцени битних карактеристика тог наказног света реакције са становишта интереса заједнице, њеног даљег развоја. Не осећајући у пуној мери значај друштвене функције претставника нобеђеног капиталистичког света у конкретним облицима и видовима, а желећи да их прикаже негативним, писац прибегава нагомилавању елемената из области њихове негативне моралне, етичке и психолошке одређености. Но баш то упорно и доследно трагање писца за субјективним пукотинама и“ деформацијама својих лица одводи пажњу тледалаца са оног што је основно, са негативности њихове друштвене улоте, и уводи их у таман лабиринт наказних психолошких побуда и страсти, од љубавних до националних, и на тај начин, — без обзира што то писац очигледно није хтео, — отупљује сатиричну оштрицу уметничке слике као целине. Друштвено-политичка критика непријатеља народа уступа место моралној осуди покварењаштва и хипокризије.

Но поред тог ублажавања заслужене осуде, до кога долази услед

недовољног конкретизовања личности и њиховог дела, писац ју је убла-, жио и индиректним путем. У усплахирену средину реакционара, чијим мал-

верзацијама је већ Контролна комисија ушла у траг, он је убацио и две личности из редова искрених поборника новог поретка: једног збуњеног симпатизера, директора „Нардобра", који се ухватио на варљиву удицу љубави, и једног првоборца, директора „Тргопреда", кога у том друштву задржава само пријатељство према лаковерном и неспретном другу. За сзе време борављења у том интимном кругу реакционара, где све одише на тамјан лицемерја интрига и наказности, где их сви, у жељи да се,користе њиховим ауторитетом, обасипају вештачким цвећем реторичних иззава наклоности и помпезних фраза привржености народној власти, они не показују скоро никакве знаке негодовања или револта, чак би се могло рећи да се до извесне мере осећају пријатно, да се у атмосфери Бифтинског ћаскања и надмудривања релативно добро сналазе. Тек када у завршници комедије, на једну анегдоту о погинулом куриру, главни претставник реакције диже чашу и лицемерно одаје признање жртвама палим