Naša književnost

,

за ослобођење земље, тек тада, на тај покушај грубе повреде светлих _успомена, који претставља врхунац сатиричког успона комедије, повоборад му даје одговор, али тако-слаб и индиректан, да не претставља одговарајућу противтежу безочној бласфемији. Но и тај недовољно јасан и одлучан одговор, међутим, остаје само нека врста субјективног моралног задовољења, јер се њиме ниуколико не доприноси раскринкавању ових друтштвених штакора. Њихова прљава противнародна делатност бира откривека једним написом у новинама, који у комаду није дат као резултат борби два супротстављена, боље рећи два опречна табора. Отуда, и поред тога што у току саме радње дознајемо да су будни органи народне контроле ушли у траг њиховим прљавим пословима, ово се решење, са становишта развоја односа у комедији, са становишта улоте и значаја појединих група у тим односима, јавља као нека врста дЧен5 ех тасл:пе.

У гражењу свог драмског израза, Скендер Куленовић је, као млад и неискусав позоришни писац који се још тражи, пошао од искустава наше опробгне позоришне литературе. У његовом драмском методу још увек се осећају трагови солидно извршених студија над делом двојице најистакнутијих савремених писаца: Нушића и Крлеже. Кад би се желело да се парадоксом обележи карактер ове његове комедије, могло би се рећи да је она замишљена нуштићевски а остварена крлежијански. У начину како је тема захваћена и постављена, у тенденцији за питорескном локализацијом ликова, у техници смешнога — осећа се комедиотрафски манир Нушића: у кројењу дијалога, у настојању да се радња надокнади или усија унутрашњим интензитетима, да се свему захваћеном по сваку цену да вид тешке пеихолошке проблематике — осећа се Крлежин драмски стил. Прибегавајући час једном час другом начину, који су између себе крајње супротни, Скендер Куленовић није могао да своју позоришну замисао оствари као уметничку целину органског унутрашњег склада.

Режија дела, у рукама младих редитеља М. Ђоковића и Б. Борозана, није помогла писцу истицањем позитивних и свладавањем негативних страна дела. Приступајући сценској обради текста без солидне критичке анали-

зе његових саставних елемената, — анализе која би нужно довела до критичиог скраћивања оних делова који у комедији претстављају непотребан психолошки баласт, — редитељи су настојали да свим појединостима, без

обзира ва њихову важност за даљи развитак, без обзира на њихов допринос расветљавању основне проблематике, даду пун сценски израз. Таквим некритичким односом према ауторовој речи, без обзира на њену садржајну вредност, редитељи су сценски разголитили и истакли оне пишчеве елабости које су се могле, без икакве штете по дело као целину, потпуно отклонити или бар ублажити. Гломазни психолошки баласт у виду анкетних података о прошлости сваког лица, трули и накарадни међусобни љубавни обрачуни, који успоравају и онако троми темпо развоја, могли су неприметно бити отстрањени, и комедија би тиме само добила на идејној јасноћи и сценској изразитости. 2Е

Трома у развитку и неспретна у техничком склопу (нарочито у долажењу и одлажењу лица), „Вечера је тражила живо и инвентивно решење мизансцене. Решавајући само оно што сам текст нужно намеће, редитељи су и ту ишли линијом шаблона без духа и, дајући углавном конвенционална решења ситуација, истакли Куленовићеве слабости у повезивању личности и драмске акције, драмске акције и места збивања.

Улогу главног претставника света реакције, инжењера Гојка Новаковића, директора Електрозавода, тумачио је: Јован Гец. Наглашавајући лицемерство на известан патриархално-чаршијски начин, он је своју улогу, заобљену у потпун и жив лик, дао с обиљем инвентивности и духа, али не и довољно упорности и издржљивости у спровођењу замисли.

Невенка Урбанова. коју смо навикли да видимо у већ помало шаблонизираним улогама монденских кокота и спортских типова сифражеткиња, показала је, у улози Новаковићеве жене, размажене алапаче тзв. вишег друштва из провинције, да уме дисциплиновано да влада својим б6о-