Naša književnost

паши

пад

Хроника

, да што сликовитије дочарао атмосферу којом су прожета збивзња. –

Такав приповедачки поступак индиректног казивања догађаја, настојање писца да дочара утисак присног, лирског „штимунга, атмосфере која је свуда импрегнирана, то вољно спуштање дизпазона херојске, епске песме о борби за слободу на њене ниже, ди-

"скретније и тише тонове, прет-

ставља, у суштини, бирање лакшег пута и одаје недовољну стварачку готовост, неспремност писца да повеже живе, стварне нити

догађаја, да непосредно приступи

животу и ухвати се с њим у кошттац. Такав начин грађења приповетке по самој сили ствари снижава драматичност радње. разбија основну идејну и садржајну линију догађаја, и не дозвољава писцу да слободно и убедљиво развије фабулу, или му, обратно, омогућава да тим заобилазним поступком избегне стварање праве сфоабуле. Зато приповетке Ериха Коша често више личе на екраће цртице, на занимљиво и литерарво испричан доживљај, али без фабуле и радње, без којих с» не може постићи типичност људских ликова и догађаја. Такс у приповеци „У ватри“ најдраматичнији дес радње, оно што би требсло да буде њена кулминациона тачка смрт кувара — дато је наративно, у невештом, накнадном с причању једног сведока тог догађаја („Онако уплашен једва је у

да нам исприча шта се уствари догодило... Кад је запуцало, објаспио је Талијан, чича Илија се бис придигао...").

Тим методом приповедања у пр-.

вом лицу, тим препуштањем јунацима да „опишу' догађај и изнесу своје субјективне утиске о збивањима, писац смањује могућност конкретизовања стварности и изрицања судова о личностима и догађајима. Такав поступак, који не дозвољава снажније, реалистичко захватање догађаја и типизацију ликова, одаје и извесно субјективистичко настројење писца, његову недовољну спрем-

5 Књижевност

ност 3а приповедачко објективизирање стварности.

Тај начин грађења приповетке на импресији.и атмосфери нужно доводи до низа слабости у с погледу идејно-тематске основње и садржајне вредности приповетке. Традећи догађаје на „штимунгу“, на атмосфери, Ерих Кош их често обвија велом тајанствености. иза кога постепено измичу пред нашим очима реалне контур= људских ликова и губи се прави смисао збивања. „Шуме, шуме... тим речима почиње Кошева збирка приповедака и тај се лајтмотив провлачи кроз целу књигу и ми ћемо читајући даље често наилазити на исту слику: група 60раца, у ноћи, одмиче клизећи брзо низ обронак брега, у реду, један за другим, „пловећи нечујно снегом као поређано јато црних птица, високо у ваздуху („У снегу'). Таквим визуелно упечатљивим и поетизираним сликама, тој атмосфери тајанствености звездане ноћи, снежних пространстава, бескрајних шума, крих Кош: неосетно подређује реалну, живу грађу приповетке и жртвује, ради слике, смисао догађаја и поступака људи. Таквом једном иреалном, тајанствено-симболичном сликом завршава се његова приповетка „У снегу": док борци журно одмичу пољаном пут шуме, њихов водич, старица која их је одвела кривим путем, и у чијим су се очима „светлели "жути трокути злобе", једнако стоји у месту, „црна У снегу, као огорео пањ". Добија се утисак да је цео догађај са старицом испричан поглавито ради те слике ноћног лутања партизанске колоне коју предводи тајанствена старица с нечим „пакосним и лудачким“" у очима.

Тај општи утисак тајанства и загонетности, недоумице пред поступцима људи, неразјашњивости проблема, Ерих Кош често и сам вољно намеће читаоцима. Тако у цртици „Као вуци" јунак приповетке остаје на крају у недоумици зашто му је четнички курир поштедео живот. У приповеци „Суха“, над сликом пустоши коју су починили фашисти, наједном