Naša književnost

694

неко поставља необично питање: „Ко зна зашто су их убили: Или у приповеци „Пета чета": после петодневне борбе наједном се повукла једна чета бораца. Зашто — пита се писац, и каже: „И на то је тешко дати одговор... Можда се то десило зато што је дан освануо мутан, влажан и магловит.. Ко би знао!"

Клонећи се јасних, одређених одговора на питања која поставља читаоцу, не трудећи се да оштро и рељефно оцрта догађаје и људе, оснивајући радњу на ткању импресија и сенчењу атмосфере, писац је увек у опасности да изневери стварност и прикаже је у кривим димензијама, у деформисаним облицима. Атмосфера шуме, ватре, пустоши и мрака полагано се шири и на људе и 06вија их својом мрежом тајанства и уклетости. „Само шума и муха" — вели Салчин из Кошеве приповетке „Суха“. „Ето, и коњу се већ утро траг. И људима ће скоро, па ће и нашим селом овладати шума.' У таквој атмосфери постепено иштчезавају контуре делујућих људи, свесних бораца за слободу; они остају фасцинирани пред призорима. елементарних сила, као они борци из приповетке „Пета чета", које је, „као мушице светлост, привлачио пламен пред њима и вукао наниже.' И зато се догађа да сред пустоши и зверстава које су у неком селу фашисти починили над људима, јунака Кошеве приче „Успут"' није ништа толико узбудило", ни судбина жена и деце у планинском збегу, ни старци који су умирали од глади и зиме, „колико једна мала звечанска крава", која се случајно, заклоњена у неком шкрипу, спасла са својим телетом, и да се онда слика те животиње уздигне до неког мутног биолошко-натуралистичког симбола „страшне снаге народа, која и земљу и природу покреће", која чини да се и „кртола овога рата рађа већа" те се људи хране „иако се ништа није сијало", и да „босански коњ гази већ други дан без одмора и хране", и да се крава одржала на студени и није мукнула, „као да је знала да не смије гласа дати

Књижевност

од себе да је не би чули Талијани. Настојећи да прикаже ту „страшну снагу која и земљу и природу покреће“, скривену, неслућену силу отпора и пркоса у људима из народа, да открије њихову душу, „дубоку и скривену", Ерих Кош често запоставља удео свесног, промишљеног деловања 6ораца из ослободилачког рата. У његовим приповеткама не осећа се присуство оне далековидне, снажне и несаломљиве руке, која је преко хиљада свесних бораца и руководилаца управљала догађајима и осигурала победу над непријатељем. И зато у његовим приповеткама људи често изгледају као да су препуштени сами „себи, руководећи се понекад, као у приповеткама „У снегу" и „Крај пете чете", једино својим инстинктима, поступајући непромишљено и својеглаво у ситуацијама када је било потребно, и када су наши борци и показивали, највише свести, хладног, зрелог расуђивања и трезвеног поступања у акцији. Посматрајући често своје личности у изузетним и бизарним ситуацијама, захватајући већином споредне елементе из ратних збивања, разумљиво је да Ерих Кош и људе слика као изузетне, нетипичне, често и нестварне, као оле две личности из приповетке „У снегу" (старица и Милан „Црни').

У неколико својих дужих приповедака („На рубу шуме", „Погибија Вуша Бојичина“, „У злом селу"), Ерих Кош донекле проширује доста скучену и једноличну тематику својих првих приповедака. У тим, као делимично и у другим неким приповеткама, већ поменути недостаци у његовом начину књижевног с обликовања стварности утолико су мање наглашени _ уколико писац чешће излази из оквира свог уобичајеног поступка грађења приповетке „на штимунгу" и атмосфери, и прелази на шире, реалније постављене планове. Те приповетке указују на то да Ерих Кош у своме развоју настоји да савлада основне најтеже препреке на путу ка зрелим уметничким остварењима.

ЗОРАН МИШИЋ

| | |