Naša književnost

>

~

696

од ретких уметничких израза револуционарно - демократских тежњи напредног дела јавности, незадовољства народа с окрутним полициско-царским поретком насиља, пљачке и мрака. У, на први поглед, безазленим причама сатемама из царства животиња, Шчедрин је, у добро погођеним сликама и алегоријама, дао поразну слику друштвене стварности, 0оштро исмејао виновнике свих социјалних порока и зала.

Доследан идеалима револуционарне демократије, која је тежила ослобођењу човека од феудално-деспотског јарма, он је с ретком оштрином сатиричара-реалисте шибао цареве-мецене, генерале паразите, тупоглаве царска администраторе, спахије готоване, подле либерале, плаћене полиписке цензоре, лицемерне ' духовнике, недотупавне сањалице индивидуалисте, страшљивце и колебљивце, лењивце 'и подлаце — читав владајући слој силних и обесних, њихово паразитство, очајну беду њиховог душевног живота. Насупрот њима, Шчедрин слика, као објективну противтежу, потлачен и опљачкан народ, у првом реду сељаке, његов тежак положај, радан и стваралачки однос према животу, његово једноставно али здраво расуђивање.

Да би колико-толико могао да искаже своју мисао о руској стваркости онога доба, у условима полициске контроле уметности, Шчедрин је писао језиком алегориским, али убитачно јасним и разумљивим. „Мој начин писања је ропски начин, — говорио је сам писац, — ..али је он у датом друштвеном стању потпуно природан... Он нимало не умањује јасноћу мојих намера, оне, напротив, постају сваком разумљиве". Да су стварно сви, па чак и полициски цензори, на неки начин разумели о чему се ради у Шчедриновим скаскама, види се и из ове пријаве тадашњег цензора Лебедјева: „Оно што Шчедрин назива скаскама.. то су сатире.. уперене против нашег јавног и политичког поретка.' Баш због те демократско-сатиричне устремљености његових мисли, због реа-

ти ~ Књижевност

листичке снаге приказа објективне стварности и њених наказних типова, због поразне оштрине сагледања у суштину монархистичких, бирократских, спахиских и либералских ликова, због јасноће алегориских слика, Ш'чедрина су толико волели Маркс и Енгелс, толико га пута цитирали Лењин и Стаљин.

Наследник Грибоједова и /Гогоља, Шчедрин је сатиричну страну њиховог реализма, примењену на политичку стварност свога доба, довео до пуног, и уметнички и политички с" целисходног израза. Штчедринова сатира је немилосрдно оштра, стравично јасна, снажна по моћи комизма и уметничкој лепоти одражавања. Проткана стваралачким елементима необично богате фантазије, она је сва окренута стварном животу, реалним проблемима, истинским људима; служећи се алегориским елементима, а остајући увек у релацијама објективне стварности, она у животу и људима открива непознате стране, поразне по новини и истинитости. Њена је вредност, као што је већ давно уочено, у врховима светске сатиричне књижевности.

Преводилац „Културног' издања А. Премужић одабрао је од тридесетак | Шчедринових скаски свега тринаест и дао их, под насловом „Приче“ (!), у недовољно књижевном преводу, у коме су се изгубиле скоро све лепоте једрог Шчедриновог стила и народског језика. Пред књигом је инструктиван предговор Б. Бухштаба, такође преведен с руског.

Е. Ф.

КЊИГЕ Б ПУБЛИКАЦИЈЕ О ВУКУ КАРАЏИЋУ

Од прошлогодишње прославе Вука, Бранка и Даничића на овамо изишао је тим поводом низ књига и публикација посвећених Вуку.

Међу њима су „Вукова писма", збирка одабране преписке Вукове чиз које се види развој борбе за књижевни језик и правопис. Одабирање је извршио с познава-