Naša književnost

698

првих наступа у уметности, преко зрелих остварења као што су „Светлости велеграда" и „Модерна времена", до последњих дела, „Диктатор' и „Господин Верду", у којима су се јасније испољиле ускости и слабости Чаплиновог хуманистичког става.

У не увек сасвим конкретној, али ипак праведној анализи уметничко-идејног смисла Чаплиновог стварања, Лејтес долази до за· кључка да је Чаплин, у својим најбољим остварењима и по својим најбољим стремљењима, „успео да створи заиста изванредне сцене које оштро разобличују капиталистичку цивилизацију и откривају њену стварну суштину". Писац, међутим, не остаје само на објашњавању идејне стране Чаплиновог стварања, већ покушава, не с мање напора и смисла, да анализира и сам стваралачки поступак највећег уметника америчке кинематографије, улази у Чаплинову „технологију смешнога", даје социолошку и психолошку анализу његовог лика с платна, указује на мисаоне и осећајне недостатке, на његову веру у човека и праведнији живот, на тражења, лутања и беспућа овог мајстора филмске траке који покушава, по познатом изразу Гогоља, да „смехом обасја, стварност". Испитујући и рашчлањавајући елементе Чаплиновог уметничког света и његовог метода стварања, Лејтес истовремено даје и историски процес Чаплинповог сазревања, његов уметнички пут од првих филмова у којима на механички начин тражи смешно (под утицајем Мак Сенета), преко првих самосталних покушаја да се ослободи _ традиционалне схеме „фабрике смеха", до мотпуно оригиналних дела у којима се осећа изграђен мајстор који у свету заузима одређен став, који има свој сопствени уметнички свет и свој особени метод комике: Дајући оцену појединих периода његовог рада, Лејтес настоји да разабере и објасни правац развитка, испитујући сва хтења стварним тенденцијама историске ствар-

УНА е ЧУ КИ 5 МЕ И ари а ин

Књижевност

ности епохе. И баш зато што је, одајући признање високим квалитетима Чаплиновог стварања, увек подвлачио основне уметникове тежње са свим позитивним, мање позитивним и негативним 0собинама, завршна поглавља ове студије, посвећена последњем Чаплиновом делу, „Господин Верду“, у којима је дата неумољива идејно-уметничка оцена Чаплинових слабости и заблуда, испала су тако убедљива и природна.

У овој „комедији убистава“ Чаплин је хтео да разголити капиталистичко друштво као поредак за који је рат само бизнис крупних размера. Његов лик, гморални господин Верду, који живи од тога што убија и пљачка богате жене, приказан је у филму не као носилац пословног буржоаског цинизма у епохи империјатистичких покоља, већ као жртва општег духа аморалнеости. Апстрактна хуманистичка осуда друштва ту се претворила у отворени антихуманизам. Зато је Лејтес у праву када подвлачи да ту више нема ни трага од старог Чаплиновог смеха, смеха који разголићује с" наказну стварност, који бодри на промену те стварности: „То је смех уметника који, шибајући лицемерство савремене буржоаске етике, није у свом филму супротставио аморалности капиталистичког поретка — друкчији, прави напредни морал који одушевљава милионе напредних људи целог света."

Насупрот многим филмским критичарима, међу њима и совјетским (Козинцев, Јуткевић, Блајман), који у свом емфатичном односу према Чаплиновом делу не виде или неће да виде слабости Чаплиновог ситно-буржоаског хуманистичког става, мутноћу његових друштвених идеала, Александар Лејтес дао је у овој студији неумољиву, али праведну оцену свих основних елемената Чаплиновог стварања.

Превод Лава Захарова, пун реченичних инверзија, није на висини пишчеве јасноће и концизно-

Е. Ф.