Naša književnost

748 Књижевност ,/

— Ама шта си ти ту заинтачио, као да си наводаџија, — дрну се Трифун. — Нисам ја ваљда овде дошао на гледање и просидбу. Шта ти мислиш, да сам ја сасвим ућаловио, па ћу мог сина, који се по Будиму и Бечу учиа, у Рушњу да женим>

Хаџи-Теофило виде да је прекардашио, па брже боље остави тај разговор. Али чим осети да се Трифун мало повратио, а он казује како је у Поречу тај и тај отео девојку, па побегао с њом у Турску и никад се за њега чуло није. Прича му неку причу, коју му је опет казивао онај његов шех, како су се двоје младих заволели, па кад их раставили, скапали од туге. Али и после смрти, додаје Теофило, љубав њихова трајаше: цвеће посађено над њиховим хумкама преплитало се, грлило се.

Омекша родитељско срце Трифуново, па рече:

— Пеки, хаџи-Теофило, пеки. Хајд', рецимо да сам оран и да дам благослов, али ако га дам, како да после изиђем на очи кирАндону2 Зар девојачку срећу да убијем, зар реч да погазим> Знаш ли ти да је после ове бруке нико неће заискати» А тек шта ће чаршија, еснаф да каже»

— А па зашто реч да газишг — као зачуди се Теофило. Има још у твојој кући ђувегија! — И не чекајући да му Трифун одговори, он похита да га сасвим збуни: — И теби жена треба, Три-

вуне брате, ниси ни ти од камена. Доста си удовао, доста био и отац и мајка, и домаћин и домаћица. Бре, бре, Тривуне, петнаест година како си дјевац; ваљда нећеш патрика јерусалимски да будеш, да се за живота посветиш, доста је што се хаџија учини...

— Ама шта је теби» — чисто врисну Трифун. — Јеси л' ти бунике јео, шта ли» — А зашто, побогу брате — викну Теофило па скочише и он

пир тига

и Трифун као петлови. · — Како заштог Зар ти нађе да ме под старост жениш» Зар хаџију да жениш»

— Дур, бре! — цикну Теофило. — Па старцу и треба жена, а не младићу: да га пази, да га негује кад му се деца пожене и поудају, да му измет чини, да му крв греје... као цару Давиду, — додаде шеретски да би овим библијским примером умирио Трифуна.

Поћута Трифун па рече:

— Лепо, да се и оженим, али према себи. ;

— Па јашта него према себи, — одобри Теофило и као случајно брзо рече: — Колико ти оно невеста имаше година»2