Naša književnost

РИЧИ ли Це

(С. С. Крањчевић За 707

као је он први код нас у томе виду. Безначајан у љубавним песмама, плаћајући у патриотским песмама понекад данак илирским будницама и четрдесетосмашким покличима Крањчевић је и патриотској поезији дао извесне нове акценте а у песмама с непосредно или митски травестирано датом социјалном тематиком достизао је висок интензитет.

Апстрактност његове поезије (апстрактност у односу према коњ кретној стварности а не у смислу чулне фигуративности уопште) одражава извесне односе у његовом друштву, као што и неки његови очајнички падови у скепсу и безнадежност сведоче о условима У том друштву. Било је то доба подмукло-насилне политике Пеште после нагодбе, доба огорчених али ситних борби између униониста („мађарона“), обзораша (,Југословена“) и праваша с разним нијансама у истом покрету Странке народног права, доба када је већ југаснула илирска романтика зоре која пуца те ће бити дана, а паролска лирика Странке права постала конвенционална. Доба без значајних тековина у политици, доба у коме је песник Харамбашић одлежао петнаест месеци затвора због наивне цртице „Три молитве“, а у Босни, у коју је Крањчевић дошао из Хрватске, управо почео да функционише анексиони апарат Аустрије; српско, хрватско и муслиманско становништво национално подељено и поред класних диференција које су се заоштравале унутар сваке национално» сти, а раднички покрет у зачетку. Доба велике Нотр заосталости Босне после турске владавине и „културне мисије“ колонизаторских аустриских власти. Доба у коме је песник Крањчевић, у себи испуњен осећањем титанизма и месијанизма, чиновниковао у аустриској школи и уређивао владин часопис „Наду“. Упркос тим приликама Крањчевић је интснирао поетске мисли нове за хрватску књижевност. Оно што се називало песимизмом у његовој поезији, уствари је болно, понекад саркастично или чак цинизно разрачунавање са стегом и бесмисленошћу поретка, па и са самим собом. Романтични и донекле театрални титанизам песника морао је бити стегнут у реденгот аустриског чиновника, а свој месијанистички наговештај истине, правде и слободе он је с тла непосредних друштвено-политичких односа и борби премештао у свет идеја и морала, облачио у рухо библиске фабуле, постављао на позорнипу космогонија и сумрака богова. Крањчевић, који је у младости напустио теологију и у многим песмама се обрачунавао са црквом, богом и религијом, уствари није био атеиста с научним погледом на свет, у основи он