Naša književnost

774 У Књижевност

и научио свих чуда", између осталог и чуда италијанског ренесансног позоришта, дочекано је у јавности, баш због новине и снаге дела, с приличним подозрењем које се окончало оптужбом да је Марин Држић покрао свог старијег савременика, Мавра Ветранића, већ признатог и уваженог писца. Припремајући Тирену за штампу, јер:

„Иста комедија бијеше јуре у руках од њекијех ки је даваху својијем пријатељем исписоват, којијем писмом с брјеменом би остала, како и у Риму Пасквин, | без носа и без рука, разбијена и раздрта, да јој се не би знао почетак ни сврха",

како сам каже у својој посвети Мару Макуљи Пуцићу, он се и стихом жали ,„свитлому и вридному властелину"' Сабу Николинову на гласове о плагијату:

Мнози су несвиесни и ћуди немиле

ки веле: „Држић сни да опће ш њим виле.“ Лупежом и мене још чине прид тобом, како они ки сциене и суде свих собом. Лупештвом, ах, тиме не твор' ме ниткоре, незнамо ер име још славно бит море.

А зли се дреселе, како све ким влада ненавис; тим веле: „Тој ни час од града,

и ако 'е, ни сада пјеснивец нег један земаљска ки склада и рајска у пјесан,

од бога ки би дан овојзи држави

за урес приславан ким да се прослави.“

Но баш тај пјеснивец један", Мавро Ветранић, коме је Тирена била приписана, јавио се песмом Марину Држићу у помоћ: %

Вашег старца намирите крива суда не чинећи, кием Држића сад творите, свога труда не сциенећи. Ки пјесанце рајске поје