Naša književnost

тамо негде у улици Св. Петра, али није било истина; горко и чудно ми је изгледало кад сам на столу угледао велике пуне шоље, из којих се слатко и топло пушило; поред сваке шоље био је комад белог хлеба, с руменом, добро испеченом кором да би запуцкетала под зубима.

Шта бих и куда бих сада2 — помислио сам. Код куће нисам могао остати, а није ми се ни остајало; радије бих о поноћи био у мртвачници. О прозор је тихо добовала киша, и кад бих ходао улицама ма и пола сата, био бих мокар до коже и сви би знали како и зашто. А од школе ме је било страх; учење ми није задавало бриге, али све ми је тамо било туђе, нељубазно; стајао сам пред учитељем као разбојник пред судијом.

С књигама под пазухом изишао сам на улицу. Влага се одмах завукла у ципеле и сав сам се стресао од зиме. Киша ми је сипила по лицу, књиге сам сакрио под капутић. Улице су биле жалосне, сиве; све сиво, куће, људи, мисли, цео свет; плочник је био клизав, по цести су се скупљале и разлевале велике баре и кад би прошла кола прскало би на све стране и људи су се измицали; неба није било, до мокрих кровова висила је сива магла. Људи, које сам сретаб, били су сви мрки, нсмили, као да иза чела скривају тамне мисли, ружне бриге'и пролазили су у журби, сви су гледали у земљу.

Нисам ишао право према школи, још је било сувише рано. Ишао сам улицама, никуд нисам гледао, ништа нисам тражио. С времена на време замирисале би из отворене пекарнице топле свеже земичке, оне златно румене; загризеш једном и већ је нема. Киша је тихо падала; из олука на ћошковима. је дурило, Млаке су расле, препречујући пут од једног до другог плочника, како коракнух, нога је шљапнула по води и вода је бризгала у ципелама већ изнад прстију.“

Школска зграда била је врло висока и врло отмена; стајао сам пред њом као просјак пред замком. Прозори су гледали мрко и строго, као учитељи. Кад сам ушао у ходник, оборио сам главу и мучно ми је било. Тако човек ступа у храм непријаТеља, руку завезаних на леђима, сав бедан и понижен. Ноге су ми биле тешке, ишао сам полако по степеништу, погнут, као што иду старци. ;

“У школској соби било је врло топло; али је одисало туђе, непријатно, сам бог зна како, као после речи: „Рухе!" Кад угледаш те уредно и брижно поређане клупе, одједном више

% :