Naša književnost

828 ; у ђ Књижевност

ниси човек, него ученик и број у разредној књизи. Бол ти гризе срце, удара те о потиљак, а ти размишљаш о томе кад је рођен Клопшток!

Ништа нисам знао који је наставник био и шта је говорио; све време била је у мени једна једина мисао: „Нека се сврши, то није ништа; престани!" — Поред мене седео је мој дебели друг, син љубљанског крчмара и без престанка јео. Скривао се иза широких леђа друга испред себе и јео. Имао је округло, задригло лице и зле, шкрте очи; дебеле руке биле су увек масне, јер је јео и јео. Мени је у грудима било суво и празно, језик ми је био тврд.

У десет, за време веаликог одмора, устали су сви да купе кобасица код вратара или да протрче по дворишту. Ја нисам знао куд бих. У срцу ме стезало осећање да сам сам, сасвим сам. Најрадије бих завикао као онда док сам био дете: „Боже, дај да умрем!"

Пришао ми је друг и рекао: „Ти, добио си писмо!"

Заиста, на дасци је било написано моје име. Ишао сам, старац, тешким, уморним корацима к вратару.

Кад сам писмо примио, руке су ми се тресле и сакрио сам се код прозора да то свето писмо не би видело ниједно невредно око. Велика, драга, невешта слова откривала су мајчину руку. Отварао сам полако, и заиста чудно, радосно и тешко ми је било при срцу. Унутра су опет била она велика, тешка, невешта писмена: „Драги сине!' Јер мати је тек од нас деце научила писати: да се не би стидела. Кад сам отворио писмо, нешто је звекнуло о под; сагнуо сам се и подигао: била је десетица.

Она танка, излизана, сребрена десетица, каквих већ одавна нема. Кад сам је узео у руку, испунило ме је блажено осећање. Све је уздрхтало, запламтело у мени, дигнуло ме увис, као у пламену љубав. Видео сам ону драгу, велику и дрхтаву руку, која је међу прстима вртела последњу десетицу те је најзад спустила у писмо. Јер десетица је била последња, то сам знао, као да је на њој било написано.

Сакрио сам се сасвим у угао да ме нико не би видео. Из

срца, из груди, из читавог тела навирао је плач, тресао ме“

као у грозници. Али кад сам се по степеништу враћао у школску собу, у мени је било светло, светло. Из даљине је мати видела