Naša književnost

832 Књижевност

Елмар Грин, родио се 1909 године. 1937 почео је своју књижевну делатност, кад је објавио две књиге новела: „Последњи стог сена“ и „Другови“. Роман „Ветар с југа“, објављен 1946 године, награђен је Стаљиновом наградом првог степена.

У Елмару Грину наша епоха добила је, ван сваке сумње, један нови таленат, који ће и код наших читалаца наићи на многе пријатеље.

ж + =

Хаити, острво у Карибском мору, даје нам један роман на француском језику. Њен садржај посвећен је борби сиромашних црнаца-сељака.

Хаити, раније француска колонија, потом под американском контролом, има око два и по милиона становника, белаца, мулата и девет десетина црнаца. Најсиромашнији и најексплоатисанији међу становницима су црнци сељаци. Они обрађују шећерну трску, дуван, памук, кафу, какао и друге плодове. Њих описује Румен: „Господари росе“, то је мала књига, једва 150 страна. Роман једног села, роман једног борца против потлачивања, беде, предрасуда, празноверја и егоизма. .

У том селу, названом „Црвено тле“, живе црнци, некадањи робови, још увек у беди и тегоби. Ако које године не падне киша, осуше се поља и деци се надувају стомаки од глади. Многи урођеници остављају завичај а многи падају у апатију и умиру У селу се раније живело у заједници, у некој врсти задруге. Сада су се породице оделиле. Један човек је пре много година у свађи убијен. Крвна освета влада у селу. Нема више јединства. Мануел, син старе Делире, после много година тешког рада у ту· Ђини, враћа се у завичај. Много је научио, стекао је класну свест. Зна шта је солидарност, зна, чак, и штрајк шта је. Зна да у селу нема воде, јер су везналице оголиле шуме, и зна да се мора наћи нови извор. Постаје вођа у селу. Али борба за јединство сељачке беде тешка је. Мануел је у тој борби убијен. Супарник га пробада ножем. Па ипак, борба није узалудна. Мануелова драгана Анез и његова мајка Делира настављају започето дело. И село, уједињено Мануеловим примером, опет осваја плодност земље и бољи живот у задрузи, која свакако не може претстављати ослобођење од капиталистичког система, али је ипак пример за пут и правац борбе.

Жак Румен уме да становницима села „Црвено тле“ остави да говоре: У древним облицима језика и обичаја. Њихов начин опхођења има у себи нечег патриархално-свечаног.

И сељаци у Гриновом роману говоре једним посебним сеоским језиком, језиком који се у великим градовима губи.

Када сељаци на Хаитиу добију посету, износе гостима ракију од шећерне трске. Али Мануел види да су босоноги и у ритама. „Глад се озбиљно осећа. Цене тканина скачу у граду. Може се још толико крпити оцело, али је ту стражњика, поштовањем речено, као што црни месец извирује кроз пукотине облака и не изгледа врло пристојно, — не, то се не би могло тврдити.“ џ

Мануел је провео петнаест година на Куби. Тамо је радио на плантажама шећерне трске. Земља је припадала једном Американцу. Мистер Вилсону, причао је Мануел. И рафинерије су биле његове и све около. Тамошњи радници нису уопште имали земље.