Naša književnost

БЕЛЕШКЕ

КУЛТУРНА ХРОНИКА

СТОГОДИШЊИЦА „ДРУГОГ ШАБАЧКОГ ТЕАТРА“

Позоришни живот у Србији почео је да бележи своје почетке и развој тек од појаве Јоакима Вујића, „оца српског позоришта“. Дотадашњи местимични покушаји нису претстављали никакав озбиљнији, сталнији и одређенији начин рада на устаљивању позоришне уметности у Србији. Најзад, и прилике у тадашњој Србији — борбе за ослобођење, борбе за српску државност и националну културу — условљавале су-да ови облици културно-уметничког рада дођу нешто доцније. Вујићево позориште у Крагујевцу, — од 1834 године када је основано, преко првих позоришних претстава, па све до његовог гашења, — било је уско везано за двор кнеза Милоша. И кнез Милош га је сматрао својим, кућом у којој ће се забављати и увесељавати чланови његове породице и дворски чиновнини. Тако су Вујићеве прераде и „посрбљавања“ комедија немачког писца Коцебуа постале прва позоришна литература у Србији, а његове претставе значиле су зачетак „првог српског театра.

Док је кнез Милош живео у Крагујевцу, његов брат Јеврем Обреновић имао је свој конак у Шапцу. С једне стране та чињеница, што је ту био брат тадашњег“ „господара Србије“, а с друге стране гранични положај Шапца у тадашњој Србији, богатство и материјална уздигнутост шабачке чаршије, затим могућност бржег примања културних новина које су долазиле из Аустро-Угарске, све то условљавало је и бржи културни развој самога Шапца. Треба номенути да је Шабац још 1807 године добио основну школу, у јеку нрвог српског устанка; да је у Шапцу основан први оркестар у Србији, још

1830 године, под руководством Јосифа Шлезингера, на захтев Јеврема Обреновића (Шлезингера је доцније „преотео“ кнез Милош, тако да је његова „банда“ свирала у Вујићевом позоришту у Крагујевцу); уз све то, као и друге културне тековине до којих је Шабац дошао раније од многих других градова у Србији (гимназија, музеј, „читалиште“), створене су могућности и услови да се у Шапцу почну давати и прве позоришне претставе.

Позоришни живот у Шапцу покренуо је професор Дамјан Маринковић у почетку јануара 1841 године, дакле свега пар година после првих Вујићевих „представљенија“ у Крагујевцу. Интересантан је податак у „Новинама Србским“, из јануара 1841 године, о тој првој позоришној претстави у Шапцу. На први дан Божића (1841 године) „варош је била у вече

такође осветљена — (пошто је претходнога дана ношен вертеп по „одличнијим кућама“) — и око једнога

до пет сати ноћи били смо гледаоци театралне игре „Светислав и Милева“ у здању школском. Знајући да ће се ово дело претстављати, „сваки је похитао на место видити оно, што по већој страни многи од нас видео није“. На нову годину приказан је још један Стеријин комад, „Кир-Јања“, а нешто доцније и „Смрт Уроша Петог“ од Стефана Стефановића — и то је све што је забележено у ондашњој српској штампи (и у загребачкој „Даници Илирској“) о првим позоришним извођењима у Шапцу. Греба напоменути да су ове претставе дате скоро годину дана раније пре него што се појавио „театер на Ђумруку“ у Београду.