Naša književnost

Прегл гд књига

У овим својим писмима, која нису била намењена јавности, Цанкар говори о многим покретима, делима и људима, о којима је писао у својим прозним и драмским делима; он то чини сасвим отворено и директно, с језгровитом јасноћом погледа и критичношћу мисли које су му биле својствене. Претставници напредног покрета приказани су у тим писмима са симпатијом, у њиховом стваралачком вапору да преобразе живот, претставници реакције с мржњом и иронијом, у њиховим подлим настојањима да заувек задрже народ у ропству и мраку.

Ова писма бацају јарку светлост на тежак и частан пут Цанкара књижевника, на његову борбу са клерикалцима и либералима, на његово друговање са најнапреднијим духовима епохе, на његову идејну и људску приврженост социјалистичком покрету. Поред његових чланака, студија и говора, ова коресподенција ће припомоћи да се потпуније види политички став Цанкара и његова идеолошка устремљеност.

Сем тога, ова кореспонденција знатно ће осветлити и постанак појединих дела великог писца. Из писама упућених Швентнерју, Карлу Цанкару, Изидору Цанкару и Франу Говекару види се како у њему настају извесне књижевне замисли, како се развијају, како се чак мењају у процесу самога рада. Тих књижевних података је у овој кореспонденцији толико, да она претставља необично драгоцен материјал за конкретну анализу Цанкаревог књижевног света, његових ликова, његових уметничких стремљења и његовог стваралачког метода.

Три књиге сабраних Цанкаревих писама претстављају дело без кога се убудуће неће моћи замислити ни једна темељитија студија Цанкара и његовог књижевног дела.

Ф. В.

БРАНИМИР ЋОСИЋ: ПРИПОВЕТКЕ

Као 6 књига колекције Савремени југословенски писци, у издању београдске „Просвете“, изишле су Приповетке Бранимира Ћосића, чији је роман Покошено поље већ раније штампан у истој серији. При-

МУ У Зое Ги.

у 105

ређивач издања Чедомир Миндеровић имао је. да се одлучи да из скромног приповедачког дела Бранимира Ћосића, које је углавном обухваћено трима танким књижицама: Причама оБошковићу (1924), Египћанком (1927) и Као протекле воде... (1933), извуче оно што је још увек остало уметнички живо и значајно, што још може да делује на нашег савременог читаома.

Прве две Ћосићеве књижице приповедака, уз младалачки роман Врзино коло (1925), у коме има сугестивно писаних страница о животу београдске „златне младежи“, несе печат књишко-сентименталних настројења болешљивог писца, која су га одвела у мрачни мистицизам романа Два царства. Из тог периода Ћосићевог рада редактор је одабрао две „приче о Бошковићу“, Магдалену бестидницу и Причу без наслова, обе сасвим почетнички безазлене и лаке, док из Египћанке, у којој је и сугестивна прича Гори... гори! свакако најбоље што је у то доба Ћосић написао — није узео ниједну.

Поред ове две приче из првог периода редактор је уврстио и све приповетке из збирке Као протекле воде... која претставља прекретну тачку у његовом књижевном развитку, који је смрт прекинула управо у тренутку када је завршио прво своје зрело књижевно дело, значајни роман Покошено поље. Рађене немирно, у тражењу реалистичког пута приповедања и одговарајућег израза, ни приповетке из ове књиге немају трајније уметничке вредности. Углавном, то су кратке, вешто писане сличице из живота београдске периферије, често с необичном, скоро натуралистичком тачношћу у појединостима, али без дубље идејно-уметничке заснованости. Изузетак чини приповетка... И лопов и скитница, у којој је на топал и сугестиван начин приказана судбина једног сеоског џукца у престоници.

Издавши Покошено поље и сад ове Приповетке; у које су можда могли ући Врзино коло и одломци из Два царства, „Просвета“ се одужила Бранимиру Ћосићу, који је, живећи у времену свакојаких моралних посуновраћености и књижевних ексхибиција, и као човек