Naša književnost

Сам је.

Било је Е

Пуно птица и лишћа у зраку, А земљом већ зрелом и риђом Од рујања и свега,

Ветар је вуко

Облаке по крвавом сокаку. Само су паведрине

Звездиле

Врх брега.

Љубав што воли партијце Прештла је с њим обуку · И капларски га Муштрала,

Да не дише

Док нишани.

Љубав ко стари ратник Зна угао који не туку Бацачки гелери

И дуги

Смртни рафали.

Љубав га учила Мржњи

С три ока на опрезу И да

До задњег шаржера Метке,

Ко живот, штеди

И брже да премешта Траку

На митраљезу

И сам превија ране, Пет рана

Ко уједи.

У зраку су цвркути, Пред њиме — бојно поље И бројно стање: “