Naša književnost
ВОЈНИЧКА ПУШКА
1
Мутно је небо као воловско око.
Киша већ десет дана пљушти над Козаром, гоњена вјетром, измијешана са шкртим пахуљама снијега. Разглибили су се и провалили сокаци и путеви. Кроз глиб се једва провлаче колски точкови, пропадајући до трупина. Коњи волови, упрскани по трбусима, с муком вуку своје замазане ноге, често застајући и посрћући. Поред сокака и путева ограде су на многим мјестима проваљене, н ту почињу путељци, свјеже утапкани, које су људи, независно један од другог, направили да би се лакше пробили по блату. Ти путељци иду и преко љетина, преко младе пшенице са које се тек дигао снијег, преко воћара, башта и купусишта.
Дуго ће се памтити мучни априлски дани 194].
Пролазе колоне војника у прокислим шињелима, пролазе без шињела, у подераним цивилним хлачама, за које су успут дали своје војничке чакшире да би уз то добили кору хлеба или здјелицу варенике. Војници су скапали од пјешачења, од умора. Једни, нажуљених ногу, иду у самим вуненим обојцима, набреклим од блата и воде, а ципеле, свезане једну за другу, носе пребачене преко рамена. Већина их је без пушака. Скрхани умором, шутке вуку ногу за ногом, нијеми и глуви за све што се око њих догађа. Као да су већ навикли да кисну, у куће и не свраћају, настављајући свој жалосни пут. На фронт су отишли сваки у својој чети, а кад се фронт распао, окренуо је сваки на своју страну. Тако су се успут сретали и уз ријеч-двије: „Из којег си пука2 У које мјесто путујеш»“ продужавали заједно, километар, десет километара, затим се растајали, неки мукло и нечујно, неки шкрипећи зубима и пријетећи: „Чекајте, издајице, чекај, Швабо, није борба свршена!“ Колоне су се стварале, расле и распадале по истим законима по којима су и настајале. Тако је настала и два колона, у којој су војничка правила престала да важе, у којој је сваки човјек сједао кад му се прохтије, скидао ципеле и вадио из њих зрње пијеска, изостајао, скретао са пута и вукао се сам даље, према своме дому.
Колона је управо пролазила кроз село Војина Ћурчије. Он се чудио. Прекјуче је чуо радосну вијест да су наше трупе прешле југословенско-мађарску границу, продрле у Албанију и марширају према Софији. Обрадовао се овим побједама, као што се може обра-