Naša književnost
ПА ЧАУРЕ
Војничка пушка 39
довати само човјек који није имао срећу да у побједоносним биткама и сам учествује. Он је, због проширених вена на ногама, био одбијен на комисиском прегледу као стално неспособан. Крупан, широких рамена, развијених груди, снажних ногу, он се томе чудио. „Па мене ништа не боли — мислио је — јак сам као бик. Какве су им то вене2“ Било га је срамота од жена и стараца у селу, јер су у рат отишли његови парњаци, слабији од њега, жгољави и суви као брабоњци, а он остао код куће као баба.
Гледао је војску која је отступала и ма колико му било чудно, радовао се: „Рат ће се сигурно водити овдје у Босни, у брдима, па ћу и ја некако доћи до пушке.“ Војин Ћурчија, разумије се, није ни слутио да је настало страшно војничко расуло какво се дешава само у смртоносним поразима једне армије и да ова војска, смлављеног духа, поражена издајом, никад више неће лећи у ров да брани отаџбину. Он наивно упита војника који је наилазио:
— Да не мислите копати ровове на овом брду, на Пошти или на Пастиреву2 Густа је тамо шума, све буква до букве.
Војник га погледа прилично зачуђено и, горко се осмијехнувши, проциједи кроз зубе:
— Иди ти, пријатељу, у три ...Могао си за данас наћи неког другог, а нас остави, јер нам је и наше муке превише.
— Питао сам те озбиљно, брате, што се љутиш» Ти си војник, али сам и ја човјек. Зашто да ми не кажеш, нећу ја одати тајнуз
Схватајући да је посриједи неспоразум, војник рече:
— Зар ти не знаш да је пала Југославија Ми бјежимо!
— Бјежите2
— Да. Нема више Југославије.
Војник се звао Јусуф Незировић. Био је родом из околине Бихаћа, син неког трговца — власника сеоског дућана и кафане. Он је носио нову новцату пушку, подмазану уљем које се, онако покисло, зеленило на ивицама затварача као трава. Успут је шињел дао за сомун и чутуру киселог млијека, које је попио за два дана, а по џеповима блузе још му се могла наћи покоја крушна мрва и корица. Образи су му смршали, очи избуљиле из дупља и некако се повећале на згужваном лицу. Те очи више ништа нијесу вјеровале, још су га једино покорно водиле овим блатњавим путевима, којима се вукао не би ли се како жив докотрљао до куће.
Као да није чуо војничке ријечи, Војин упита:
— Са којег си фронтар
— Са мађарске границе. Од Вировитице.
— Пјешадија2
== 22
Послије краће шутње, Војин опет упита:
— Значи, борбе више нема2
— Нема.
— Па шта мислиш да урадиш од те пушкер
; Од пушке» Носићу је док могнем. Кад ми досади, бадићу је или дати за комад крува.