Naša književnost

40 Књижевност

Војин помисли: „Он је издалека. Од њега се пушка може узети. Он ће отићи и за то неће нико сазнати.“

— Слушај, брате, — рече Војин умиљато, — дај ти мени ту пушку. Испећи ћу ти за њу кокош, напојићу те препреком - шљивовицом и даћу ти триста динара...

Те ноћи је Јусуф Незировић преспавао у кући Војина Ћурчије, пијан и сит, заборавивши на рат и Нијемце, а сјутрадан је полако одгегао према Бихаћу.

П

Најесен је Војин Ћурчија намјеравао да се жени, јер је у кући имао само старе родитеље, оца и мајку, који су се сваког дана примицали гробу. Дјевојку са којом се хтио оженити, Драгињу, упознао је прошле јесени на перушању кукуруза код Николе Ћурчије. У ноћи пуној мјесечине и звијезда, он је назирао нејасне црте њеног лица, њене немирне очи чији поглед никако није могао да улови, њен витки стас, пуне образе и груди које су га изазивале. Имала је бујну косу, коју није плела већ је, лијепо очешљану, пуштала испод рупца-преко леђа. Та коса га је привлачила и он је мислио: „Ех, што би' је слатко мрсио.“ Била је то једна од оних многобројних козарских дјевојака због којих су момци лудовали, због којих су један другом палили штагљеве са сијеном, због којих су се међусобно тукли тољагама и боли ножевима,

— Причала ми је мајка да си на Илин-дан била код брезичке цркве, на збору.

— Била сам.

— Је ли ти мајка предала поздрав

— Од кога2

=— Од мене.

Она се насмија оним шкртим и двосмисленим смијехом из кога је тешко наслутити истинско осјећање срца. Па га упита враголасто:

— Зашто ти нијеси дошао на збор тога дана2

— Био сам у, руднику. Моја смјена је вадила угаљ па нијесам могао да напустим посао.

Војин Ћурчија је почео да вади љешљански угаљ у својој деветнаестој години. Са оно мало очевине није могао да саставља крај с крајем, па је морао поћи на зараду. Родитељи су се бакљали око куће. Мајка у башти: садећи лук у гредицама, репицу, краставце и бостан, грах „тркљанац“, покоју бијелу бундеву, мисирачу, патлиџан и паприку, окопавајући их, пљевећи и залијевајући кад засуши. Стари је гонио крмачу Шару са прасцима у жир, у Пошту, чистио сваког дана шталу и простирао под кравицу бујад, пресијепао за конак дрва и сваког петка носио торбу жита у петковачки млинчић. Земље су имале врло мало и обрађивали су је врло брзо.

Драгиња изненада упита:

— Је ли теби Миља уручила мој поздрав>