Naša književnost

4 Књижевност

обиђу улогу Партије у тим победама, па су нашу Партију помињали узгред, али су воћство Партије систематски прећуткивали уколико нису о њему износили уобичајене неистине. Тако се, по њима, наша Народна револуција развијала, у најбољем случају, без и мимо воћства Партије.

Да ли би ичија уметничка дела о Великој октобарској социјалистичкој револуцији, о социјалистичкој изградњи, о Отаџбинском рату, совјетски читаоци — или било који читаоци — могли да приме као истинита, кад у њима не би била одражена идеолошка и организаторска улога СКП(б), односно Лењина и Стаљина» А из тврдњи другова Тихонова, Глаткова и Мдиваниа излази да југословенски књижевници, пишући о Народној револуцији и о првим социјалистичким победама у својој земљи — уколико их не би негирали — треба да сликају стихију народа, да ослободилачку борбу и Револуцију треба да сведу на неке небитне зачетке борбе и „херојске подвиге“, да јој порекну свесни и организовани карактер, да своју Партију додирују онако узгред, а друга Тита и његове најближе сараднике, који су наше народе водили ка тим победама и воде их данас у социјализам, не само да прећуткују, него да их се одрекну и да их чак осуде.

Међутим, да ли је, на пример, друг Тихонов свој циклус песама о Југославији, који служи на част и нашим народима и њему као песнику, могао написати а да не истакне историски лик и улогу друга Тита

Очигледно, није могао.

Одајући нашим народима делимична признања за јунаштво, упорност и жртве — и наши совјетски другови прећутали су и потценили сви оно што се кроз то јунаштво, ту упорност и те жртве развијало и развило и што је баш својим развитком неоспорно, и до јуче неоспоравано, допринело победи народа над фашизмом — нашу Револуцију.

Тако, говорећи о годинама наше ослободилачке борбе, они за читав тај период — од првих наших партизанских пушака које су пукле на позив Централног комитета КПЈ нашим народима и на позив друга Стаљина свим поробљеним народима, па све до сусрета наше народноослободилачке војске са Црвеном армијом, признају у својим честиткама само партизане.

Наши народи заиста имају разлога да се увек поносе именом југословенског партизана. У нашој земљи дејствовали су многобројни партизански одреди, од почетка до завршетка Народноослободилачког рата. Међутим, партизански одреди већ од прве половине 1942 дејствују као- помоћна снага Народноослободилачке војске, револуционарне народне војске рођене и изграђене у поробљеној Европи, И у оне радосне дане када је на наше границе стигла херојска Црвена армија, Врховни штаб, односно друг Тито није покупио разбацане партизанске одреде по Југославији и послао јој их у сусрет, него је пред њу изишла организована и у безброј бојева прекаљена Народноослободилачка војска Југославије, те док су се

| | 1