Naša književnost

Доситеј Обрадовић

политика према српском народу, он је саветовао устаницима да се ради заштите обраћају Русији и сам лично. саставио за рускога цара један тајни мемоар о српском питању због кога би прошао врло рђаво код аустриске владе да је сазнала за овај његов постунак 55 4

Стратимировић се са Доситејем могао упознати у Бечу или доћи у везу преко свога повереника у Трсту, Викентија Ракића, али је за време устанка прешао на непосредну преписку из које се види да се много нада е ће Доситеј послужити народу у овим зна“

чајним тренуцима. Може се претпоставити да је Стратимировић

тиме још више ободрио Доситеја у његовој намери да иде у Србију. Ускоро после ове преписке Стратимировић и Доситеј заједнички ће радити на устаничкој ствари, као што ћемо видети.

У то време Доситеј се још нада да ћеи Соларић поћи с њим у Србију, чим се Земљеописаније објави. Међутим ово, и за данашње прилике монументално дело, дуго се штампало. Доситеј до њега много држи, те поред других узрока, и оно је повод што одлаже пут. Стојковећива физика, Кенгелчево природословље, Дошеновићева рачуница, разне граматике и друге сличне књиге које су у то време објављене или се знало да се припремају, све су то уџбеници потребни училиштима о којима Доситеј снује. Зато је он, у већој или мањој мери, мислио о свакој од тих књига, бодрио писце или се бар занимао за. њихов рад. Али му је географија Соларићева понајвише лежала на срцу не само зато што је и сам можда донекле сарађивао на њој, него и због тога што је у Соларићу видео последника који ће боље него ико продужити његово дело.

Али Соларић крај свих својих одличних особина, родољубља, честитости, вредноће и учености, није имао ни мудрости, ни сме лости Доситејеве, а ни његова здравља. Доситеј се сам хвали да већ тридесет година не зна шта је болест, ако се не рачуна пролазно обољење ногу у Трсту које је брзо излечио белим вином. Соларић, међутим, сваки час побољева и преминуће у најбољим годинама. Њему, дакле, није лако поћи у земљу где се још примитивно живи. Доситеј као да то има на уму кад каже: „Имам себи за наследника прекрасних нарави и наука младића који је заиста нашему роду дар неба; и за њега ми је већа старост (тј. брига) него за мене, нити бих рад да овакови предивни човек у утјесненије и скудост дође“...

Доситеј је у то време још неким нашим књижевницима говорио о својој намери, позивајући и њих у Србију. С Трлајићем се о томе дописивао, али се Трлајић колебао и најзад га није послушао. Ни Стојковић није дошао у Србију. Најзад, ни Соларић није кренуо иако се Доситеј једнако томе надао, па чак се и доцније, кад је већ стигао у Србију, још помало нада да ће му доћи. Али један је, можда угледавши се на Доситеја, дошао: Викентије Ракић.

Док се Доситеј припремао за пут, у Трст су ушли Французи (19 новембра п. н, 1805). То је било друго француско запоседање Трста које је трајало до пролећа 1807 (до 4 марта п. н.). Ова друга окупација била је тежа него она прва, у години 1797, која је тра-

7 /