Naša književnost
Књижевни преглед 75
исповест очинског осећања. Грудново песничко дело је опсежно, богато, разнолико, сликовито и благозвучно. Али, по свом садржајном језгру, сав тај опсежни опус само је једна топла и искрена песма љубави, пуна предане вере у добру нарав људског рода.
Тај основни акорд благога хуманизма у читавој Грудновој поезији даје тој песничкој личности особено и трајно место не само међу словеначким, већ
и међу истакнутим јужнословенским песницима.
П
Груденове прве две песничке збирке „Нарцис“ и „Приморске песме“ изашле су исте године кад и Жупанчићев последњи лирични циклус између два рата „У зоре Видовдана“, године 1920. Ово временско подударање има свој значај.
По првим Груденовим збиркама не би се могло рећи да је млади и ватрени Набрежинац нешто више од спретног Жупанчићевог ученика. Заиста, необично надарен и ученик који много обећава — такав какве велики мајстори бирају за своје наследнике. У „Нарцису“ поиграва се својим младим љубавним осећањимају „Приморским песмама“ доживљава родни крај, и своју еротику боји благозвучним домаћим наречјем, у мислима саосећа са бедом нашег сељака и радника, пита се за националну судбину својих приморских земљака. Песме које пева у то време пријатне су, благозвучне, пуне сликовитих упоређења, такве „да имаш понекад осећај као да читаш песничке текстове за сликарска дела“, да обновим речи Јанеза Логара. Ипак те песме нису још довољно самоникле ни по својој тематици ни по свом језику. Књижевни критичари су га на темељу ових двеју првих збирки још дуго убрајали у Жупанчићеве следбенике. Ипак израз „епигон“ у овом случају не одговара, барем не сасвим. Заиста, млади Груден је у пуној мери присвојио Жупанчићева песничка изражајна средства, као што правилно констатује Антон Слодњак у својој „Књижевности“, али прави извор ове неоригиналности треба тражити у Грудновој младости, младалачкој импресивности тог приморског тенора међу нашим лиричарима. Те прве песме су као срећно изабране, добро припремљене, са топлим осећајем одигране улоге — на туђи текст. Прва улога је замишљени, сањалачки, у себе удубљени трубадур — друга темпераментни приморски национални бард. Сав свет му је у то време само једна велика пријатна збрка блиставих звукова и боја. Отон Жупанчић је управо у то доба сазрео У великог мајстора словеначке речи. Овај мајстор је помогао младом песнику да ухвати барем контуре песничког света. Ова школа се познаје на Игу Грудену још годинама. Бескрајно инвентивна, замамна, визионарна метафорика тада већ зрелог аутора „Младих путева“ и „Видовданских зора“ захватила је, да, могло би се рећи омамила је младог Набрежинца. Готово две деценије бори се Иго Груден с овом пријатном омаглицом. Из ње се буди тек тада кад у тешким животним искушењима сазрева у мушкарца. Исповест те своје зреле мужевности захватио је у својој касној збирци „Дванаести час“, на прагу другог светског рата, године 1939. Чак у његовим последњим делима, У „Песниковом срцу“ и у збирци „У изгнанству“, трепери понегде блистав одблесак благозвучног Жупанчићевог речника.