Naša književnost

ПУН

МЕ

ПИ ИЉА је.

ИУ а

74 Књижевност

.

логардејци. До пролећа је у затвору злогласне белгиске касарне у Љубљани. У марту 1943 године Талијани га одводе у логор Виско УУ Фурланској низији. Ту је дочекао свој педесети рођендан. Пријатељи међу интернирцима прире- _ ђују му под шатором скромну прославу педесетогодишњице. Али у логору намери се на фашистичке конфиденте који су били убачени међу интернирце. Нова достава му угрожава живот. Окованог га пребацују са неколико другова У други логор, у Кијеза Нуова крај Падове. Али ни ово није довољно. Из Италије га шаљу у логор смрти на Рабу. Ту, усред глади, дизентерије, вашију и масовне смрти дочекује капитулацију, устанак интернираца и ослобођења. Много интернираца са Раба полази са новоформираном бригадом на партизанске лађе и преко Кварнера у Словенију. За Ига Грудена почиње нов пут по домаћим и туђим крајевима. Вис, Бари, Африка. Петнаест нових месепи тешких искушења и жарке чежње за домовином. Године 1945 враћа се у ослобођени Београд. Ту сарађује с Матејем Бором код словеначких радио-емисија све до слома нацистичке Немачке. У ослобођеној Словенији преузима место правног референта Министарства просвете у Љубљани. Смрт га је покосила усред литерарног рада. Припремао је збирку својих нових дечјих песама, избор епиграма, преводе из лирике словенских народа. Прелио је у словеначке стихове целог Христа Ботева, бугарског песника отпора и слободе. Укратко после ослобођења издао је своје последње две збирке. Своја животна искушења од мрачног „Дванаестог часа“ године 1938 до „Света олуја“ године 1941 исповеда у „Песниковом срцу“ (1946). Свој став о рату, о логорима, о борби за ново време даје у збирци „У изгнанству“ (1946).

О овим песмама треба утврдити културно-историску чињеницу која ставља Иго Груден у ред правих народних песника наше земље. Такав одзив у Словенском Приморју имао је у своје време само Симон Грегорчић. Данас поред Матеја Бора нико од словенских песника није доживео тако срдачан пријем међу једноставним људима наше земље.

Ово су, како бих рекао, лексиконски подаци о преминулом песнику.

Али реч „преминули“ никако неће да ми иде из уста. Није лепо и није право и није истина, кад људи кажу о истинском уметнику да је умро. Иго Груден за нас није умро. Живи, још живи и живеће. Мени се чини и то да „песник“ није тачна ознака за тог ватреног, вредног и толико искушаваног барда Приморске земље. Мени се чини да је та реч преуска и претесна за широко и благо словенско срце тог великог и доброг човека. Иго Груден је нешто више него песник у буквалном значењу ове речи. Овај весело жалосни Набрежинац није „правио“ или „писао“ песме. „Певао их је — ако смем да употребим тај благородни и старомодни симбол. Певао је, као што су некада певали стари трубадури, певао лепо и баршунасто меканим гласом, први тенор међу нашим лиричарима, мајстор јужњачког белканта, певао о свему што је волео: о својој родној приморској земљи, о жени и детету, о пријатељима и о друговима, о земљацима који су се патили и борили за бољи живот, о слободи, о мирном међусобном животу народа.

Груденово песничко дело је опсежно. Његова лична лирика иде од младићских и још прилично неоригиналних покушаја до зреле, жарке, мушке, садржајно и формално углађене песме. Његови политички стихови захватају како бурну патриотску реторику тако и духовити, ситни, оштро зашиљени епиграм. Његова дечја песма расте из разигране и обесне пригодне песмице у потресну