Naša književnost

2 маг нни

ње

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

ОБНОВА „АИДЕ“ НА БЕОГРАДСКОЈ ПОЗОРНИЦИ

Мали трговачки помоћник у италијанском сеоцету Бусету, младић оддијен на испиту на Миланском конзерваторијуму, народни посланик у италијанској Скупштини, ватрени присталица револуционарних идеја Рисорђимента Ђузепе Верди, постао је и остао најчувенији и најомиљенији оперски композитор. 5

По чему је стекао ту славу баш Верди, окружен значајним именима својих сународника, оперских композитора Доницетија, Белинија, Росинија, супротстављен исто тако значајној и особеној фигури свога савременика оперског новатора Вагнера Верди је не само музичким изражајним средствима него и тематиком коју је обрађивао био чврсто повезан са осећањима и тежњама свога народа. Његове ране опере „Битка код Лењана“ (Опсада Харлема), „Атила“ и „Ломбарђани“ израсле су на темељу национално-револуционарног врења у Италији тога времена и удовољавале ослободилачким стремљењима народа и тиме утирале пут даљој слави Вердија, потоњег мајстора музичке драматике.

Вердију, Италијану по рођењу и осећању, певана мелодија је била главни чинилац у оперском уобличавању: људским гласом он саопштава своје главне и основне музичке мисли, тј. најједноставнијим и најнепосреднијим средством музичког изражавања, а тиме налази и најкраћи пут ка уху и срцима слушалаца. Отуда је Вердијева музика продрла у репертоаре свих позорница света, и упркос појављивању све нових и нових дела у оперској литератури која долазе и остају или заблесну па нестану — Вердијева дела упорно се одржавају на позорници већ скоро читав век.

У време када је у Европи, па и у Италији, читава плејада композитора напуштала музички језик свога народа и постајала — вољно или невољно Вагнеровим епигоном, Верди је издржао и одупро се најјачем налету у опер-

_ској уметности — лавини Вагнеровог музичког стваралаштва. Ма да су Верди-

јеви савременици у последњем раздобљу његовог стваралаштва налазили скре-

тање ка Вагнеру, Верди је остао веран своме начину музичког изражавања, своме италијанском народном стилу.

Спорна тачка у томе је била баш „Аида“; у њој су критичари налазили слеђење Вагнеру, и то у симфониском третирању оркестра —- наместо његове дотадашње субординиране пратилачке улоге, у међусобном испреплитању речитатива и арија — наместо искључивих „затворених нумера“ у певачким пар-

тијама. Били су заведени и помпезним стилом, грандиозношћу и великим размерама опере и сценским и музичким. Међутим, „Аида“ нема вагнеровске

СУ