Naša književnost

|| а ЊЕ

МЕНЕ

ЈА

ак

|

Ру

МУКА

И И

симболике и мистике и она по облику иде више у ред опера француског Мајерберовог типа спапде оребга, али опет са типичним италијанским, вердијевским одликама у мелодици. Ни то што је Верди тај стил и начин одабрао не произлази из тежњи ка приближавању Вагнеру већ из просте чињенице да је опера Вердију поручена од египатске владе поводом свечаности отварања Суецког канала 1870 године. Верди је свесно и намерно за такву прилику писао музичко дело које би својим карактером, а уједно и локалном бојом одговорило по-“ стављеном задатку и свечаном моменту. Отуда тема државничка, отаџбинска, тема египатске надмоћи над суседним народом с једне стране и ослобођења иритиснутог нубијског народа с друге не заостаје по својој важности иза интимне личне драме.

У садашњој поставци „Аиде“ у режији Јосипа Кулунџића правилно је схваћена ова опера као бриљантни помпезни спектакл у стилу француских великих опера чему је донекле допринео, а донекле одмогао монументални и прегломазни за нашу сцену декор Сташе Беложанског. Кулунџић је хтео да супротстави један другоме поробљени и освајачки народ: личности да прикаже У њиховој привржености отаџбини и тесној вези са њеном судбином и да проблем љубави и ривалства стави у други план. Да редитељеве замисли нису до краја изведене најбоље се видело по двојаком тумачењу исте улоге у дупликатима. Аида Зденке Зикове, у певачкој техници мајсторска, била је озбиљна робиња свесна тешког положаја свога и свога народа али борбена и одлучна у отпору. Аида Хејбалове певачки свежа и младалачки здрава, исувише је била покретна, женствена и наглашено потчињена личној страсти заљубљене робиње. Лазар Јовановић, са топлином и племенитошћу у гласу, продоран у цртама јунаштва, непосредан у лирским моментима, дао је прави лик Радамеса, више мекушца него хероја, више колебљивог него одлучног војсковође; Радамес Марија Шименца, крут и статичан, индиферентан према радњи око себе, не заинтересован ни за домовину, ни за своју драгану, помоћу исправне вокалне технике и стеченог искуства дао је тек основне моменте улоге. Меланија Бугариновић као Амнерис са импозантним волуменом свога добро постављеног гласа, упечатљива и продорна, са дозом монументалности у покретима и изразу. Амнерис Анке Јелачић отмена и достојанствена, али вокално недовољна изразита и снажна. У улози Рамфиса, особе са двоструком улогом свештеника и краљевског саветника Жарко Цвејић је износио више државничку страну тога лика —- лукавост и притворност, Бранко Пивнички свештеничку смиреност и повученост. У улози Амонасра Никола Цвејић је изразито дао лик краља који се бори да дође понова до власти. Мирослав Чангаловић, чије се гласовне способности из дана у дан позитивно развијају, маестетичан, усто с правом пасиван у улози египатског краља.

У тежњи да постигну сјај спектакла и да дочарају аутентичност египатске уметности и египатске средине, и редитељ и сценограф дали су маха наглашеној декоративности и стилизованости ставова и покрета, што се одразило донекће н у балету, а највише у завршној слици где балет служи управо као спољна и то хладна декорација трагичној и потресној сцени умирања Аиде и Радамеса. Међутим, музички и драмски врхунац опере, сцена триумфалног Радамесовог дочека Кулунџић је спретно решио с обзиром на суженост наше позорнице не зашарским претоваривањем људством — како се та сцена иначе често изводи него погодним искоришћавањем балета као допуне дворском сјају у све-

.