Naša književnost

н њ и евнјо ет

св. 2, год. ТУ - ЂЕОГРАД # ФЕБРУАР 1919 |

ВОЛИТЕ ПРЕШЕРНА!

Ову „Реч о Прешерну", коју је Отон Жупанчић одржао, 7 марта 1926 године, мариборској омладини, превели смо из књиге „Веш, поет, свој долг2", за коју је песник сам написао „Додатак".

Не очекујте од мене никакве мудрости или учености. Јер ја никад нисам прилазио Прешерну по научним степеницама или кроз филозофска околишења, већ онако како желим да му и ви сви приђете: само с отвореним осећањем, с простим, смерним срцем, жељним лепоте и истине. ЈЊему нису увек тако приступали, него са предрасудема, доктринама и теоријама, зато га нису ни упознали.

Наша литература стара је неколико столећа, а наша лепа књижевност само онолико деценија колико их је протекло откако је изишла књига Прешернове поезије. То је прва манифестација словеначког уметничког духа, толико узвишена изнад свега онога што су дотле Словенци постигли у свом језику, да су били ретки они који су схватили сав значај Прешернова живота и рада. Ми који му се данас клањамо са пуно поштовања као светлом учитељу и узору, дубоко смо убеђени да ни све доцније генерације код нас нису створиле уметничко дело које би се по вредности могло упоредити са Прешерновим.

У Прешерновој речи налазимо централну словеначку идеју. А та слозеначка идеја није никаква ограничена домољубивост, никаква сентиментална идиличност, никакав бојажљиви и тесногруди поглед на живот. Не, та словеначка идеја је тако дубока као свеколике патње људског срца са свим очајањем, страхом и страшћу, слашћу и боловима, и по своме духу она је широка колико и цео свет. У школи учите да је Прешерн неговао све могућне уметничке облике: терцину, станцу, шпанску асонанцу, дистихон, анакреонску строфу триоле, глосу, газелу, сонет и сложени сонет — сонетни венац, и то још и с акростихом; али морате знати да ни један његов стих није Писан (благозвучја и форме ради, него да је сваки спољни облик само покоран и послушан слуга унутрашње песникове идеје. Прешернова поезија је на оном ступњу савршенства, где се више не месже говорити посебно о форми, а посебно о садржини: форма и садржина су једно, органски плод песниковог душевног стварања.

У томе и јесте она дивна величина Прешернова: онако како су форма и садржина код њега једно, тако исто су једно и Прешерн-, човек и Прешерн-песник. Иза сваке његове песме, иза сваког ње“ говог стиха осећам нову постају његова духа. Нема ничег случајног, ничега што би било само приближно, или што би било само ради тога да се лепше каже, све се везује и плете само зато да нам

—

598. доо

панк“