Naša književnost

Герила 159

строј, него узми на мишицу само једнога, најближега. Ако полијегају, не пуцај, штеди метке. Ко од њих покуша да пође напријед, у њега ватру и то тако да погодак буде сигуран.

Ове ријечи борац борцу је преносио с једнога крила на друго.

Стрељачки строј се приближавао, да су се већ могли разазнавати и поједини детаљи униформе. У герилаца, скривених у кршу, срца су лупала. Свима су пушке биле у раменима, обљубљене и стегнуте рукама око кучдака. Сви су узели по једнога на мушицу, мислећи: „Ти си мој, твоје је одзвонило“. Али, како се строј примицао и гибао, фигуре су се лијево-десно покретале и скидале с мушице. Изгледало је да је боље узети онога који баш сада долази на ороз. Свеједно, скинуо једнога или другог. Можда је онај први био већи гад а можда и није. Затим, проструји нова, муњевита мисао: сви су једнаки гадови кад се уваљују у туђа села да их пљачкају и пале. Шта ће они овдје» Нама не треба њихова земља, али исто тако хоћемо да и они очисте ногу са наших поља. И мушица од пушке страсно тражи онога првога на кога се већ била навикла.

Прво је пукла једна пушка а за њом у неправилном рафалу свих осталих десет. Стројеви стадоше и поколебаше се. Паде некаква команда. Прво се неколико њих срушило у снијег, ропћући и јечећи, а затим су сви попадали, лијепећи се за бјелину...

Герила, крајње напрегнута, држала је попадале редове на нишан. Наступила је затим нека хладна, неприродна тишина, поремећена од партизанске стране са неколико метака збројовке. Два Ита· лијана, на лијевом крилу била су се почела вући у страну, да се домогну крша који би им послужио као заклон. Меци збројовке су их поново приковали за снијег. Сада већ они нијесу непомично лежали, него су се грчили као црви од болова. Били су рањени. Црвене мрље указаше се на снијегу као малочас од палих под првим плотуном. Остали су ћутали, прилијепљени за тле, трудећи се да остану што непомичнији, да не би изазивали скривене пушчане цијеви из брда. Командант гериле викао је на рђавом италијанском језику, да не иду напријед, па да они неће пуцати. Исто тако ставио им је до знања да њихов санитет може несметано превити рањенике. Италијани су се у почетку снебивали, не смијући се одлучити да пођу у помоћ својим друговима. Али како тишина потраја прилично дуго, __ Њима се чинило пола сата, игко је могао бити и пуни један сат, јер се пусто вријеме ту на самој ивици смрти није могло ничим ни

осјетити, ни измјерити, — њихов санитет поче бојажљиво да ступа напријед. — Аванти, аванти! — викао је, управо командовао Милутин

овом италијанском ријечи са црногорским нагласком, све док нијесу повукли рањенике у позадину и почели да их превијају. Опет је наступила смрзла тишина. Само је дах полеглог војника размекшавао снијег којег се врх носа с времена на вријеме дотицао. Италијани нијесу знали јачину гериле, претпостављали су, вјероватно, да је она много јача и нијесу се мицали а исто тако нијесу још ни отварали ватру. Први редови налазили су се у брисаном простору и зато су ћу-

–

за

о“

у 5

Предња

ји

ДАЈЕ

дан

|. ==

по

Зрар т

ве 5

грање