Naša književnost

160 Е . Књижевност

тали и њихови топови. Милутин, бојећи се у овако чудној тишини да Италијани не открију њихову слабост, изда наређење да се сва десеторица примакну, у исто вријеме мотрећи непријатеља и држећи

га на нишан. Потребно је било донијети одлуку што даље да раде.

Наравно, договор се морао свршити за неколико минута, како би опет посјели своје положаје које су у почетку изабрали. Милутин рече чврстим полушапатом:

— Очима гледајте тамо а ушима слушајте овдје.

Спасоје не мога да не изусти:

— Овога чуда још није било. Сви ће поцркати на снијегу. Саме Никодима не могу нигдје да препознам.

— У њега је сало дебело од макарона, неће му снијег наудити, ако се са мном размине, — одговори Рако, стиснувши зубе. Чини ми се да се нешто мешкоље задњи редови...

-— Оставимо сувишан разговор. Потребно је да се један извуче у позадину и доведе појачање, а ми остали држимо колону као досада. Село ће нам сигурно помоћи чим види овакав наш успјех и тврду ријешеност! — рече Милутин.

Спасоје се одмах извлачио иза камења, заобилазећи брдашце. Поново паде чврста и неумитна Милутинова команда:

— Другови, на своја мјеста! У њихово мировање или повлачење ве пуцати до нашег појачања!

Међу задњим редовима Италијана видио се покрет. Усправљање, мицање и некакво преношење команде војник војнику. На домаку стајало је село пусто без икаквог живота. Герилци су очекивали шта ће сад бити. Мушице су строго и непрестано контролисале најмањи покрет на снијегу. Рако је хтио да пуца у задње редове, чак му се чинило да је међу њима препознао Никодима, но друг до њега привеза га погледом за пушку. „Још који тренутак причекајмо, не могу нам умаћи“ — говорио му је јасно тај поглед.

Послије извјесног времена, прво задњи редови, па онда остали почеше да се повлаче. Отпоче пузање уназад, устављање, освртање. На тренутак би опет полегли, носевима заривеним у снијег, као да. тиме хоће да докажу невидљивом противнику своју спремност на повлачење, своју јагњећу Ћуд.

Већ је превалило подне. Колона је успјела да се помакне уназад око сто метара, не излазећи из правца ни десно ни лијево. Иза ње, у даљини, видјела се разливена ријека са својим ријетким грмљем са једне и друге стране обале.

Раку се није допало ово отступање и пропуштање. Још мало па ће се сасвим извући. До сада погодак је био сигуран а нигдје ти га није слађе смаћи као на прагу од куће, — мислио је у себи.

Спасоје, сав задихан, нашао је узнемирени збјег у планини.

— Ти си једини успио да умакнеш» — дочекали су га сељани, иако су се чудили што пуцњаве није било много послије топовске паљбе и што, поред свег извиђања с брда, нијесу видјели густе гаротине над селом. Када је Спасоје испричао људима и женама како су Италијани устављени и углавном савладани, како су полијегали на