Naša književnost

212 | ; Књижевност

њући га да не претерује, како она двојица не би открила да је све то њихова подвала.

вану 1942, Хамлет чувеног јерменског глумца Вагарша Вагаршјана бије имао ничег од тужног колебљивца, него је и он сав био „ведар ратник с мачем у руци“ (М, Морозов). По исцрпном опису познатог совјетског тгатролога и критичара Ј. Јузовског (у делу „Лик Е епоха. На шекспировске теме“, 1947) то је био активан, оптимистички, борбен, светао, радостан Хамлет, Хамлет који није знао за увређеност и бол, ни за гнев рођен из бола, ни за освету рођену из увређености, ни за борбу са самим собом. О неодлучности ни трага. Самопрекоре због колебања или мисли о самоубиству говорио је тако као да је реч о неком другом, о неким људима које је он имао прилике да види и Који су имали такве мане и такве црне мисли. Монолог „Бити ил не бити“ говорио је кличући: „бити!“, ликујући: „бити!“ У њега није било јетког сарказма „само светле ироније. Уопште, тај Хамлет као да се није родио пре триста година, када По свет био утонуо У мрак „него сад, и „њему је према томе све било Јасно као и Вагаршјану после Октобарске Револуције“,

Тако је тужни принц, модернизован и натурализован, у слободном преводу на „језик данашњице“, претворен у своју супротност. У процесу превођења Хамлет је изгубио »хамлетовштину“. Она је отстрањена као нешто непреводљиво, нешто за шта у савременом речнику не постоји израз, ни у савременом схватању

појам, нешто што се савременог човека не тиче, не може тицати.

матично. Некад се Сматрало да је хамлетовштина неактивност, неодлучност, размишљање место делања, отсуство воље и способноСти за чин, мизантропско бежање од света и живота у „мрачна маштања“; данас, као што смо видели, Хамлети „збацују боју ноћи“ И „неплодни јад“ те постају ведри и активни, сматрајући да зато

Хамлет одлаже извршење онога што је наумио. Пошто се (на крају [ чина) заклео да ће осветити подло убиство свога оца, пошто је, штавише, хтео да „на крилима брзим ко молитва ил љубавника мисли полети својој освети“, он, два месеца касније (у Џ чину), прекорева себе што ништа није урадио. Проверивши кривицу свога стрица (у Ш чину) џ Затичући га при Молитви, он поново одлаже своју